Nenad Kulačin, kolumna za ''Danas''
Najveći dokaz ludila u kojem živimo jeste taj da neko ko se tokom NATO agresije na Srbiju, dakle u sred rata, useljavao u državni stan ima šansu da pobedi u prvom krugu, a da onaj koji je od države dobio orden za učešće u tom ratu samo može da se nada drugom krugu predsedničkih izbora.
To je početak i kraj dijagnoze u kojoj živimo.
Dok su deca ginula pod NATO bombama Aleksandar Vučić je uparivao nameštaj sa sabranim delima Vojislava Šešelja.
Vučić se danas diči svojim „patriotizmom“, a Zdravko Ponoš mora da se pravda da nije NATO general. Ratni profiter ima veće šanse da pobedi od nekoga ko se borio protiv agresora.
E, to je današnja Srbije koju je za svega deceniju vlasti Aleksandar Vučić unizio i ponizio.
Taj ratni profiter je najavljivao da će Gerhard Šreder, Toni Bler i Bil Klinton morati da se suoče sa pravdom zbog nedela koja su počinila Srbiji.
Prvi mu je postao prijatelj do neba, drugi savetnik, a trećem je dao naše novce zato „što je pametan“, jer je tipovao na gospođu Klinton na američkim izborima.
Ta njegova pamet nas nije koštala samo materijalno već i, kao je to dobro primetio Ponoš, gubitka Izraela.
Kada je reč o parlamentarnim izborima, postoji realna situacija da SNS neće imati 126 sopstvenih poslanika.
Ne mislim na koaliciju, već na broj poslanika iz SNS. Kod Vučića na listi ima i poslanika partije Rasima Ljajića, Vuka Draškovića, Bogoljuba Karića, i još po nekih igrača koji u jednom trenutku mogu da okrenu ćurak.
Ovo treba imati na pameti kada se neko misli da li može ili ne može da promeni svojim izlaskom na izbore.
Veća izlaznost smanjuje naprednjački procenat, a samim tim i broj poslanika, i eto prilike.
Ne treba zaboraviti ni socijaliste koji će osvojiti, siguran sam, daleko manje glasova nego što se nadaju.
Garantovano će krenuti neki šumovi na relaciji Dačić – stranka, tako da nije nemoguće ni to da samouvereni lider SPS ostane bez kontrole nad celim poslaničkim klubom.
Lokalni izbori su, na žalost, izbori kojima se najmanje poklanja šansa.
Svi smo se okrenuli Beogradu, a ja tvrdim da je najveća šansa bila da se osvoji Bor.
Elem, SNS je u Boru izgubio najveći basen kapilarnih i sigurnih glasova.
Nekadašnji RTB Bor, koji je sada Zi Đin, rasterećen je politike.
Neki bi rekli da je to najbolja stvar koja se desila Boru sa dolaskom Kineza.
Jednostavno, odstranili su politiku iz svoje kompanije i ne dozvoljavaju SNSu da vršlja po kombinatu.
Čak su na nekim rukovodećim mestima i opozicioni kandidati na lokalnim izborima.
Sela u okolini Bora su u velikoj meri okrenula leđa Vučiću upravo zbog tih Kineza i njihove namere da ih rasele zarad širenje Zi Đina.
U tome naravno da imaju podršku vlasti, tako da Bor može da bude iznenađenje ovih izbora.
Beograd ostaje, međutim, i dalje najveća nada.
I tu nadu treba podržati do poslednjeg trenutka, jer pad Beograd bi značio gubitak zlatnog naprednjačkog resursa.
Neće biti lako.
Matematika pokazuje da treba minimum četiri opozicione liste da pređu cenzus kako bi Beograd iščupali iz naprednjačke okupacije.
Ono što bi Beograđankama i Beograđanima trebalo da bude najveći motiv da izađu i da glasaju jeste – Aleksandar Šapić.
Čovek koji je sam za sebe rekao, a ja bih dodao i potvrdio, da je gnjida, ima šanse da postane novi gradonačelnik Beograda.
Pa, zar gnjida da bude gradonačelnik Beograda?
Da se niko ne naljuti, ali čak je i Goran Vesić dostojniji te funkcije od Šapića.
Kada već nisu uslišili želju i molbu sopstvenih birača da se ujedine i da sruše ovo zlo, opozicija ima istorijsku priliku i odgovornost da posle izbora ne upropasti rezultat koji je ostvarila.
I ne mislim tu na pobedu, već na to da će morati da odbrani svaki glas.
Ne sme da dozvoli sebi da pređe preko izborne krađe koja uveliko traje.
U kojoj će meri biti i na izborni dan, videćemo. Ali, ako ijedan jedini glas bude ukraden, opozicija mora da ga odbrani, ako treba i na ulici.
Niko nema pravo da krade, ali ni da dozvoli da se ta krađa legalizuje.
A, naše je samo da odvojim deset minuta svog vremena i da iskoristimo pravo za koje smo se teškom mukom izborili.
Tako ćemo dokazati da nismo stado ovaca, već domaćinski i ponosni evropski narod koji ne pristaje na ucene i da ga neko pravi ludim. Srbija ima šansu i od nas zavisi. Moramo da se borimo, jer nam niko drugi neće na tacni doneti slobodu i demokratiju.
