Zoran Radovanović, kolumna za portal Nova.rs
Uvek je dobro kada se nesporazumi u struci, bilo da su u pitanju urbanisti, ekonomisti ili lekari, rešavaju u profesionalnim okvirima. Svi pripadnici iste branše učili su iz istih knjiga, prate istu literaturu, pa im stručno-naučni uzusi nameću visok stepen saglasnosti. Naravno, ukoliko se ne umešaju spoljni pritisci. Šta ako staleška udruženja zataje? Upravo to se desilo lekarima u toku pandemije. Organi Lekarske komore, kada im je bilo "zgodno", nisu se sastajali po više od godinu dana zbog navodnog straha od zaražavanja, a Epidemiološka sekcija SLD, da navedemo samo još jedan primer, praktično je prešla u ilegalu.
Lekari su bili svedoci povremeno ishitrenih, a najčešće mlitavih protivepidemijskih mera sa očekivano katastrofalnim posledicama. Zdravstvene vlasti su bez ikakvog pokrića prezrivo odbacivale poučna iskustva i iz zapadne Evrope i sa Dalekog istoka. Od izvora su dva putića vodila na dve strane, a Krizni štab (KŠ) se odlučio za tumaranje kroz šipražje. Ishod je poznat.
U vrhu smo zemalja poređanih po višku umiranja u svetu. Letos smo bili drugi, iza Perua, a kasnije smo stali odmah iza Bugarske, mada smo ponekad iskakali i na prvo mestu te neslavne kolone. U odnosu na okruženje, ali i na ceo svet, lekari su platili neshvatljivo veliku cenu u ljudskim životima. Srednji medicinski kadar prošao je još gore, ali se ti podaci drže u tajnosti.
U tako dramatičnoj epidemiološkoj, a politički osvetoljubivoj situaciji, grupa lekara se usudila da izrazi svoje neslaganje sa KŠ. Usledila je surova osveta vlasti poput otpuštanja, smenjivanja i pravljenja spiskova „nepodobnih“, a paradigmatično je šikaniranje sedam načelnika sa VMA, koji su odoleli pritiscima da se „pokaju“. Progon je učinio da broj "nezadovoljnika" sa 300 skoči na 3000. Osnovano je i udruženje lekara Ujedinjeni protiv kovida (UPK).
Hoću da verujem da je označavanje tih časnih ljudi i istinskih patriota „parastrukturom“ i „paravojnom strukturom“ samo rezultat nepromišljenosti. Dan osnivanja UPK imaće za lekare isti značaj koji, istorijski gledano, ima 27. mart za ceo narod. S druge strane, već sada je jasno da su lekari iz Kriznog štaba verno služili kao partijska vojska.
Njih niko ne krivi za nenamerno počinjene greške. One su nužne u vanrednim situacijama, ali u tu kategoriju ne spadaju usluge režimu na račun profesionalne savesti. Podsetimo se samo istrajavanja na besramnom krivotvorenju podataka i otužnih pokušaja da se ono relativizuje. Tu je i podređivanje primenjivanih mera trenutnim političkim potrebama.
Ne radi se samo o stavu KŠ koji bi se sveo na moto "Izbori su važniji od života", već i o – ostalo je mesta samo za još jedan primer – prećutnoj podršci lekara iz KŠ pokušaju da se jula 2020, mimo svake logike, uvede vanredno stanje (vojska sa dugim cevima po ulicama itd.). Taj nesrećni manevar se očitovao surovim premlaćivanjem naroda, uz pomoć policijskih "parastruktura" kao provokatora. No, to je bilo još vreme kada su vlast i jurišnici Velje Nevolje bili u ljubavi.
