Ranko Pivljanin, kolumna za portal Nova.rs
U nekom od talasa nacionalističkog ludila koje, s vremena na vreme, zahvati ovaj narod znalo je ispisivati razne parole po zidovima, a jedna od najfrekfentnijih bila je „Ovo je Srbija“. Tako je ta parapatriotska imbecilija jednom prilikom osvanula i na nekoj školi, a onda je neko suvisao, sa sprejom u džepu i mozgom u glavi, prekrižio tu parolu i napisao „Ovo je škola“.
Setio sam se tog detalja gledajući, pre neki dan, ovog našeg Vrhovnog Snabdevača kako maše nekim fotografijama i viče: ovo je brašno, ovo je pirinač, ovo je ulje. Na žalost, ljudi nisu uzeli flomastere i preko ekrana prekrižili i njega i ono čime je mahao i napisali „Ovo su papiri“ (nego se, na žalost, većina sprema da ga opet zaokruži u aprilu), već su pohrlili, što u prodavnice, što na benzinske pumpe, što u menjačnice i stvar je, kako to ovde obično biva, otišla dođavola. Sreća je da je i sam đavo pokazao znake uviđavnosti spram ovog nesrećnog naroda (mora da je sam sebi rekao – ovi imaju Vučića, samo im ja još falim) i odustao od generisanja većeg i pogibeljnijeg haosa, pa su se stvari, koliko toliko, vratile u normalu. Međutim, crv neizvesnosti i straha se uselio u ljude i samo je pitanje trenutka ili inspiracije Dežurnog paničara pa da svedočimo novom stampedu u kojem će Srblji pokušati da se, „za ceo život“, obezbede gorivom, brašnom, uljem…I, da, naravno, toalet papirom – tim strateškim resursom pandemijskih i hladnoratovskih kriza.
(BTW, zauvek će mi ostati nepoznanica ta patološka vezanost za guzobris naroda koji je posle velike nužde, koliko do juče, koristio kukurek i stare novine.)
Jasne su namere našeg širitelja panike da i trenutni belosvetski haos iskoristi u osvit skorašnjih izbora koji, pri tom, neće i ne želi da izvaga koliko nas sve ostale košta njegov mali šibicarski interes i nastupi ozbiljno i državnički (i ja se smejem), ali bismo kao građani ove zemlje kojima te stvari, na žalost, nisu ništa novo, mogli pokazati malo veći stepen odgovornosti, pribranosti i dalekovidosti i ne nasedati na smicalice najgorih Miloševićevih đaka.
Valjda smo do sada morali naučiti nekoliko stvari. Ne može ti tona brašna trajati pet godina, polovinu će pojesti žižak i miševi. Nećemo valjda po dvorištima kopati rezervoare ili sa buradima nafte i benzina praviti od naših kuća, podruma i garaža potencijalne bombe? Da vas i ja malo (ali terapeutski) uplašim: ako se svet ponovo zapali kako već ume kroz istoriju, svi ti svežnjevi evra, dolara ili franaka vredeće vam koliko i oni naši dinari devedesetih godina. I to su samo bezvredni papiri, poput onih koje nam je neko veće pokazivao Vučić ubeđujući nas da su brašno i ulje.
Dakle, ništa se u ovom svetu i našim malim ljudskim životima ne može obezbediti doveka niti u tom pravcu treba razmišljati, što ne znači da ne treba biti odgovoran i fatalista. Ako baš želite da obezbediti neku sigurnost, onda očistite bunareve i zaparložene njive na zapuštenim dedovinama, kupite poneku motiku i baštenske makaze umesto što lagerujete konzerve i toalet papir.
I još jedan konkretan predlog: doneti neki Lex specialis kojim bi se zabranilo Vučićevo pojavljivanje na televiziji u kriznim situacijama, jer je šteta koju je taj čovek u stanju da napravi, u svojom omiljenoj igri piromana i vatrogasca, nemerljiva: i po ekonomiju i po svakodnevni život i po mentalno zdravlje već odavno sluđenih građana ove zemlje. Ne fali, niti će, faliti nama brašna i masti. Mi smo ovde, i to vekovima, u hroničnom deficitu sa pameću!
