Ranko Pivljanin, kolumna za portal Nova.rs
Poznajem - i često prozborim poneku sa njim - starijeg gospodina koji svakodnevno šeta parkom. Veoma je obrazovan, upućen u dešavanja, vrlo parlamentaran i simpatizer (pretpostavljam i glasač - takve stvari ne pitam) aktuelne vlasti. Inače, ima 83. godine i mašinski je inženjer u penziji. Ove dve poslednje odrednice navodim jer su bitne za priču: prvo, on je godina koliko i najozbiljniji opozicioni kandidat za gradonačelnika Beograda profesor Vladeta Janković; drugo iz razloga što se Vučićevi telali, kerberi i poluintileginti često sprdaju sa "mašinskim mozgom" Dragana Đilasa.
Hoću reći da ni ozbiljne godine, niti „mašinski mozak“ nisu za uličarska podsmevanja niti za potcenjivanje, naročito ako čovek godine nije uludo straćio, a diplomu kupio. Naš junak nije uradio ni jedno ni drugo, ali se (možda opravdano) pita šta njegov ispisnik – aludirajući na prof. Jankovića – traži u politici i šta čovek na biološkom zalasku može uopšte da uradi, napominjući – očigledno svestan mana aktuelnog Svedržitelja – da bi on glasao za nekog drugog kandidata (kaže, vođu) kada bi takvog bilo.
I jeste naš „mašinac“ donekle u pravu kad dovodi u pitanje, pre svega, fizičke kapacitete, kako kaže, „jednog čiče“ da odgovori zahtevnom zadatku vođenja velikog grada, ali smetnuo je sa uma drugu stvar. Kandidatura njegovog vršnjaka ne govori o njemu, već o nama „mlađima“ koji nisu uspeli da iz sopstvenih redova iznedre nekog energičnog, pametnog, respektabilnog i spremnog da se prihvati teškog i ozbiljnog posla, već smo „izvukli iz naftalina“ penzionisanog profesora.
A on nam je, prihvatanjem kandidature, zapravo očitao lekciju i osvetlio svu jalovost, kukavičluk i konformizam generacije koja bi trebala da preuzme odgovornost i da se bori i zato kapa dole profesoru. Nije se on kandidovao zato što gori od strasti za vlašću nego što mlađi nisu hteli, smeli ili umeli.
Druga omaška našeg dragog sagovornika iz parka tiče se te proskribovane i problematične reči – vođa! Kakav vođa, zašto vođa, kome vođa? Ta želja i potreba za vođom definiše svu tragediju, nedoraslost i nezrelost našeg naroda i građanstva koji uporno iznedruje tzv. vođe. Potom ih, po pravilu, baca u blato (a bogme neretko i rastavlja s glavom) jer niko od njih niti je, niti može ispuniti infantilna očekivanja puka da mu taj jedanv čovek završi sve poslove u bude kriv i zaslužan za sve.
Vođe, svedoci smo tome, decenijama i vekovima, pre svega, završavaju „poslove“ za sebe i najbližu kamarilu, a narod, po običaju, ostane kratkih rukava i onda bi da vođu besi, istovremeno se dajući u potragu za novim liderom, čobaninom, ovnom predvodnikom. Nema uzaludnijeg ni pogibeljnijeg srpskog nacionalnog sporta od pronalaženja i izvikivanja vođa.
Niko ne očekuje, najmanje upravo Vladeta Janković, da on u devetoj deceniji života radi dvadeset sati dnevno, asfaltira, čisti ulice, renovira kanalizaciju, diže obdaništa i škole.., već da obezbedi ambijent da taj posao rade ljudi koji to znaju, umeju i mogu. Kad to jednom shvatimo i budemo tražili i izglasavali „servisere“ javnih poslova a ne vođe, imaćemo neke šanse. Do tada ćemo biti samo stado koje će samo služiti ovnu na čiji smo vrat sami okačili čaktar.
