Piše Milenko Vasović, kolumna za portal Nova.rs
Glumac se raduje otvaranju pozorišta, učitelj novoj školi, trkač atletskoj stazi, a ratni profiter... O čemu može da sanja profiter iz prošlog rata, sem o novom ratu. Kad naučiš kako se koristi tuđa nesreća, ispekao si zanat za ceo život. Što kažu u Jajincima, jednom profiter uvek profiter.
Svaki sledeći rat je velika šansa, kao nominacija za Oskara ili let za Kazablanku. Još ako je profiter u međuvremenu napredovao od državnog cenzora do vlasnika države, onda je to vrhunac karijere. Onda više nema nikakvih prepreka da radi šta hoće – da deli i zabranjuje, otvara i zatvara, preti i zastrašuje. Samo napred(no).
Sve sa ciljem da „usreći“ nesrećnike koje je opljačkao, da „ohrabri“ one što je ponizio i nagradi ološ koji mu se divi do imbecilnosti. Zapravo, da sve izgleda kao da on, profiter, treba njima, a ne oni njemu. Da se on za njih žrtvuje, pati i noćobdija.
U toj žrtvi on telefonira sebi ravnima, pa čak i gorima od sebe. I mora satima da ih sluša i da klima glavom. Najteže mu je kad počnu da ga hvale, da je vizionar, da je garant mira i stabilnost, da se dive njegovim reformama. A ne može da ih pusti na spikerfon i da ćuti, oni jedva čekaju da čuju njegovu reč, njegova se poštuje i uvažava. Prepričava se po evropskim metropolama. Desi se ponekad da od tolikih pohvala dobije zatvor, posle mora satima da gleda Pink ili Marića kako bi izbalansirao stolicu. Pakao, rečima se to ne da opisati.
Nema u Evropi tako iskusnih profitera, sem jednog u Podgorici ali taj nije ni do kolena, pa da kažem, našem. Ovaj naš nekako ume da se nosi sa skromnošću, ne maše „Patek“ satovima, ne otvara banku na brata (ups, nisam proverio), ne drži pare kod nepouzdanih Švajcaraca... Reklo bi se profiter, a gologuzan.
Oko njega se razmeću kumovi, ministri, braća, novi tajkuni, stari tajkuni, savetnici... Svi puni ko brodovi a on nema ništa, sem onog skromnog vinskog podruma. Sve drugi razgrabiše pozivajući se na njega. Znate ono, „poslao me šef i rekao treba toliko i toliko“. Bojim se da će mu neko tako napakovati da ga ni Đuka ne može spasiti robije.
Već su ga obrukali pre neki dan u Valjevu. Neka budala je držala putnički voz dva i po sata u stanici sve sa putnicima. Kondukter je objasnio da profiter polaže temeljac za fabriku vagica. Putnici su pitali „je l’ uvezuju proizvodnju sa Jovanjicom ili biznismenima iz Pljevalja“. Dokon svet pa tera šegu, doduše neki su i psovali sve po spisku, zato što kasne kod lekara, na važan sastanak...
Kabinet profitera nije našao za shodno da se zbog te budalaštine izvini zarobljenim putnicima. Mora da se zna - kad sila nailazi, u trnje se beži. Nisu rotacije i blinde izmišljene da bi se raji ugodilo, nego da se gospodar oseća moćno. Kad on dolazi, sve mora da stane i da se pokazuje ljubav i sreća. Zna se kako se dočekuje najveći magacioner u novijoj srpskoj istoriji.
Nije to onaj skromni mladić što vraća knjige u biblioteku. Ne, ovaj ume i da slaže, ima cilj, traži divljenje i glasove. Ne da državu. Nego, ne znam zašto nije otišao da položi temeljac za narodnu kuhinju u Zrenjaninu, a počeli su radovi. Bila mu važnija fabrika stočne hrane. Kao da će tovljenici glasati za njega, a ne sirotinja sa kazana.
Ponekad mi se čini da su i Rusi krenuli u rat samo da bi njemu pomogli. Toliko je svima važan, samo nije sam sebi. No, ne brini narode, znaće on da odbrani svoj interes.
