Dejan Žujović, kolumna za portal Nova.rs
Marlon Brutal. Tačka. Škabo. Tačka. Samo što smo spakovali svoje crne barjake, a već smo počeli da se radujemo tuđim. Likuje se na propast jednog slovenskog naroda. Navija za drugi slovenski narod. I neko nema odgovor na moje pitanje zašto nisu napadnute Poljska ili bivše baltičke republike kada su pristupale NATO-u?
Izgleda da sam svojevremeno ukrivo pravljen. Kada bi se kao klinci igrali, uvek sam tražio da budem Indijanac. U svakom bih filmu navijao za njih. Na njihovo pravo na svoju zemlju i svoj način života. Ljudi kao ja brzo osede, celog svog života navijaju za slabijeg. Za gubitnika. Ali nema veze. Neću da budem kao naš predsednik. Cava. Kada god pričam o Gvozdenom puku šalim se da bi, da su slučajno pogrešno skrenuli kod Albukerkija, došli do Moskve kao od šale. Kakvi su to divovi bili. Nemam taj sveprisutni kompleks veličine, poput većine naših građana. Ne šetam sa kokardom na čelu i ne kunem se u bivšeg agenta KGB-a. Dokle više da vas Parezanović uči istoriji?
Nekada, u neko još crnje vreme, konflikt bi se rešavao na drugačiji način. Vođe bi izašle ispred svojih vojnika i odmerile snage. Šteta što su se brzo dosetili da je za njih mnogo praktičnije prosipanje tuđe krvi. Zamislite, Tuđman i Sloba se šibaju buzdovanima. Ovaj naš sve vreme vrišti da nije u dvoboju. To bi bilo pravedno. Ostavite narod na miru više, zlotvori. Ma koje vere, nacije, boje kože bio. Ljudi smo. I nema nikakve razlike među nama. Između nas i šimpanze razlika je samo u 2% gena, kaže nauka.
Imamo li moralno pravo na zluradost? Poslednjih decenija smo bili i Ukrajinci i Rusi. I nismo dobro prošli ni u jednoj od tih uloga. Bolje da se pokrijemo ušima i spremimo par pitanja za ove naše. Recimo, da ih pitamo koliko dugujemo kineskim bankama? Ako su 2008. horski kenjali da svetska ekonomska kriza nije uzrok sunovrata naše ekonomije, kako onda ovaj mali, prljavi, rat drma ekonomskog tigra u zlatnom dobu?
Naše starine bi pre trebalo da razmišljaju o inflaciji u ovoj zemlji, nego o istrazi nacista u Mauripolju. Samo neka se prisete memljivih podruma u kojima su mesecima čuvali svoje vredne živote. Neka se prisete svojih nervoznih okreta i pogleda na sve strane iz autobusa, dok bi prelazili Brankov most. Neka se sete kolateralnih žrtava jednog besmislenog rata. Uništene infrastrukture. Otete zemlje. Dosta više, bre, trećepozivci.
Dosta više prženja na barjake crne. Hajde da počnemo život da volimo. Da naučimo šta mu je mera. Ajmo, ljudi! Da naučimo da drugi, i države i ljudi, poštuju samo tvrdo datu reč i njeno ispunjenje. Niko ne voli podlace. Oni koji nas takvima prave uvek to rade zbog svojih novčanika. I barut im nikada neće osmuditi nežne ručice.
