Marko Vidojković, kolumna za ''Danas'', 30.3.2022.
Ostala su nam još dva dana do izborne tišine, dakle imamo još danas i sutra da osmislimo kako poraziti vlast na predstojećim izborima.
Pre svega, treba da verujemo da je to moguće.
Moguće je, čak i kad se čini da nije, štaviše, često baš tada.
Režimska tehnologija dobijanja izbora sastoji se iz popisivanja „kapilarnih glasova“, telefonskog pozivanja „kapilarnih glasova“, dolaska „kapilarnim glasovima“ na vrata, te davanja zadatka „kapilarnim glasovima“ da obezbede još glasova.
„Kapilarni glasovi“ potiču direktno iz stranke.
Stranka ima 700.000 članova, dakle računa se na sigurnih 700.000 glasova, a aktivisti vrše pritisak da se taj broj proširi tako što će svaki član animirati sve svoje ukućane da glasaju.
Na ovaj način stiže se do brojke od preko milion i po ljudi.
Ovde zakon i dalje važi, jer nije zabranjeno da zovete svog člana ili „sigurnog glasača“ i pitate ga da li će ponovo glasati za vas.
Ono što je zakonom zabranjeno je da svom članu ili „sigurnom glasaču“ pretite, da ga podmićujete ili terate da slika glasački listić. Dalje ne treba ići.
SNS se bavi samo svojim članovima, sigurnim glasačima i članovima njihovih porodica.
Kad znamo da je polazna cifra 700.000, jasno je da se sva „magija“ odvija u ovom zatvorenom glasačkom krugu, a da su osobe koje se unaokolo vucaraju sa biračkim spiskovima i zvone na vrata, najobičniji provokatori, čija je uloga da skreću pažnju sa kapilarnog „matriksa“ koji SNS-u donosi pobedu za pobedom.
Sve je, dakle, u rukama i glavama „kapilara“.
Mi nemamo predstavu kada će „kapilari“ početi da pucaju, ali istorija je pokazala da pucaju.
Svaki put kada je na izborima došlo do promene režima, za mene je to predstavljalo iznenađenje.
Pobeda koalicije „Zajedno“ na lokalnim izborima 1996. bila je iznenađenje.
Miloševićevi „kapilari“ su popucali.
Zašto baš tada, zašto u tolikom broju, ni danas mi nije jasno.
Smučili su im se ratovi i sankcije.
Hteli su nešto drugo.
Hteli su promenu.
U septembru, 2000, bilo je nešto jasnije.
„Kapilari“ su popucali, jer je NATO pucao po njima godinu dana ranije, a nisu bili tako glupi da ne vide Miloševićevu ulogu u toj tragediji.
U poslednje dve nedelje, nekoliko puta sam čuo začuđene opozicione aktiviste kako prijavljuju da je narodu u njihovim sredinama „pukao film“, kako „više ne mogu“, kako je „bilo dosta“.
Kad kažu „narod“ misle na „kapilare“.
Dosta toga se desilo u protekle dve godine što može dovesti do pucanja „kapilara“. Ko zna koliko njih je u pandemiji ostalo bez člana porodice, a nisu toliko glupi da ne vide Vučićevu ulogu u toj tragediji.
Ko zna koliko njih je stranačkim aktivistima obećalo glas, a neće im ga dati.
Zašto naprednjački „kapilari“ ne bi masovno popucali baš u nedelju? Uz vas, koji ćete masovno izaći na izbore, postoji šansa da se režim „šlogira“.
