Ljubomir Živkov, tekst za Peščanik.net, 19.3.2022.
Kad si car, možeš podanicima da pretiš (što se baš i desilo kad se pojavio najsmešniji virus na svetu, i kad smo carskim ukazom dobili vanredno stanje), možeš da im pripovedaš o svojim carskim podvizima, možeš naširoko da raspredaš i o svom metabolizmu, koliko malo spavaš, koliki ti je trenutni koeficijent starenja, možeš da budeš žovijalan, što ovome sebru možda i najteže pada, možeš da se hvališeš i samosažaljevaš, svaka od carskih krajnosti raduje te i na trajnom ti je raspolaganju, ali najslađi trenuci u živovanju carevom jesu oni u kojima snima filmove o carskom sebi: novinarskih zapisa o Caru danas ima nekoliko miliona, od neprocenjive su naravno vrednosti, istorijske, kulturne, antropološke, ali sve pobrojano ni do kolena nije filmovima koje Car snima o sebi uoči karnevala u kojem će tobože biti preispitana njegova dalja vladavina: i početkom aprila imaćemo festival na kojem se zapravo parodiraju glupi običaji u drugim državama – da svakih četiri ili pet godine izaberu nekog drugog, ko će naredne četiri godine voditi računa o interesima plemena.
Izbori kod nas služe da car i njegova svita prođu kroz katarzu (šta bi bilo sa tolikim vazalima kad bi car abdicirao, ili kad bi ga bolest, ili starost – potonja Cara spopada više nego obične smrtnike – premestila sa trona u daleko bila bolesničku postelju?): izbori su igra, komedija u kojoj neki poremećeni podanici, suludi parohijani i mokrom krpom udareni poreski obveznici, koji se prihvate te uloge, tobože hoće nekog drugog cara; u izbornim bahanalijama pojedinci se i pretvaraju da će oni sesti na zlatni presto, od toga naravno ne bude nikad ništa, Car ostaje tamo gde je i bio, njegovo mesto je ovom narodnom svetkovinom još jednom potvrđeno, takozvani izbori i služe da se overi i ovekoveči carstvije carevo, i služe da se Car razveseli, jer mu na karnevalu ipak mora proleteti kroz glavu: zamisli kad bi ovi vukodlaci i prikaze zaista uspeli da me svrgnu!? Izbori su za Cara obred u kojem će se ponovo roditi, još veličanstveniji nego što je bio, Car dobija novi polet i novu radost, kao čovek kome su uzeli markere za tumor, pa nakon dva dana dobija rezultate, gde nema ničega od tih zloslutnih vesnika.
E, zato je Car uoči izbora svaki put u povišenoj kreativnoj gotovosti. Stalno mi neko govori kako za Cara rade prepametni Izraelci (ili barem pametni dovoljno da o carske reklame ne kače svoj logo), ali ja mislim da Car koji nije ništa manje prepametan od desetak Izraelićana, sam smišlja igrice u kojima preuzima pilotiranje putničkim avionom, od bivšeg sebe pravi gamena koji bibliotekarki zvanoj Ajkula vraća školsku knjigu za čije mu je razumevanje bilo potrebno trideset godina, ali to je rani Car, da tako kažemo, sve što je snimljeno moglo se i desiti, da neko preuzme komandu u kokpitu, što da ne, sada se stvaralaštvo vozdiglo na nivo čudesa, nenaučne, carske fantastike.
Doprla je do ušiju svetlom Caru inače žalosna dosetka da samo što iz frižidera ne iskače pred pučane, i gle, Car odlučuje da se lično našali na svoj carski račun: pred podanicu u poodmakloj trudnoći iskače iz njenog još neotplaćenog frižidera!
Filmsko delo počinje porodičnom idilom, mlada domaćica pita muža da li mu se jede nešto iz frižidera, mužić neće ništa, ali buduća majka hoće, i kad otvori vrata suoči se sa pojavom u ljudskom obličju visokom skoro šest stopa: ostaje zapanjujuće prisebna, ovo ukazanje Carevo ne uzruja je nimalo, čak deluje kao da je takvo čudo i očekivala, ili čak viđala, kao da su joj, dok je bila dete, iz frižidera već iskakali te Sloba, te Bora Jović, te Toma Nikolić, a iz zamrzivača, sav u inju koje se puši, i sam Koštunica, Ledeni čovek!
Megavilenjak (Car) ne zna se je li bio urolan, u vratima frižidera, ili se bio defragmentizovao, pošto su njegovi sastojci mirno tavorili između namirnica, dok ga domaćica nije oslobodila (kao ribar džina zatočenog u vrču), uglavnom se stvorio ceo pred trudnicom, i šarmantno joj objasnio kako želi da dopre do svakog ko se obreo pod njegovom carskom milošću, domaćin ne skače da brani porodicu od natprirodnog, pridošlica natenane nabraja šta će sve da uradi, i onda, umesto da kontaminirani frižider iznese u hodnik, a da odatle nahrupe Brnabić i Mona, sa gurtnama i novim frižiderom, uljez se mirno, kak ni v chem ne byvalo, vraća u frižider! Plači korono, plači Krizni štabe, plači Svetska zdravstvena organizacijo: usred pandemije čovek, u odelu koje je bilo u dvadeset sedam fabrika, u cipelama koje su gacale po gradilištima širom Carstva, tiska se uz ono što će podanici jesti i piti!
Budući roditelji su na način još fantastičniji nego što je ukazanje iz frižidera iskulirali iznenadnog gosta, žena treba polugotovu pitu iz „Lidla“ da stavi u rernu, a onda se i sama prikloni žanru u koji ju je Car uvukao: „Nemoj da budeš i u rerni“, tako nekako, nisam stenografisao, ali sam bio pretrnuo: govori Caru ti! Što će reći da sam na tren i sam podlegao Carevoj veličini i veličanstvenosti, ali zašto se Caru bezimena podanica ne bi tako obratila? Car je taj koji je nametnuo ekstremnu familijarnost. Nije se snašla da kaže: „Neka Vaše carsko visočanstvo blagoizvoli sad ući u ovu kantu ispod sudopere, hajde, Koperfilde, možeš ti to, a moj muž će te izneti čim se završi utakmica.“
