Ljubodrag Stojadinović, tekst za Peščanik.net, 25.3.2022.
Komšija Antonijević me je pitao: hoće li nas bombardovati. Ti bi to morao da znaš. Rekoh mu da ne znam. Nadam se da neće, bojim se da hoće. Pa gde ćemo onda, pitao je Antonijević?
Nigde, kao i do sada.
Prekinut je dnevnik da bi se uključio Avram Izrael. Rekao je da neprijateljski avioni lete nad Beogradom.
Negde pred kraj dnevnika pogođen je Vazduhoplovni institut u Žarkovu. Zatresla se i Straževica. Pa ovi stvarno gađaju, majku im jebem, kao za sebe govori grlati Ilija Đurić, drži nekakav artiljerijski dvogled u rukama i gleda prema nebu. Ne vidi se ništa. Čitav komšiluk stoji pred ulazom.
Antonijević organizuje odlazak u sklonište: ajde žene, ajde deca. Svi dole dok ne zasvira kod Avrama i kaže da izađemo.
Naša zgrada nema sklonište. To je plitak podrum u kome se komšiluk dodatno zbližava. Zaklon ne štiti ni od kiše. Antonijević je doneo ćebe i leži na pivskim gajbama: samo da negde sretnem Amerikanca ili Nemca, kaže. Udavio bi ih kao mačiće.
Najgora je baba Olbrajt, kaže Đurić. E te suklate da se dočepam, pa odmah da umrem.
Šta bi s njom?
Ništa, šta bih.
Posle pola noći svi se vraćaju u stanove. Samo je Antonijević redovno konačio dole sa svojim ćebetom.
Ja sam rezervista od 95, čovek koga je radikalska vlast lišila profesionalne vojne službe. Oduvek sam u sukobu sa tim oblicima života. Nikada nisam dobio ratni raspored posle toga. Pišem pismo upravi gde sam bio načelnik. Jedan nešto drugačiji primerak šaljem Ojdaniću, lično se znamo. Pitam gde da dođem. Tamo gde sam bio načelnik, sada je Aleksandar Bakočević. Hoda po gradu u maskirnoj generalskoj uniformi, uveren da je kamufliran i nezapažen. Ne treba mi mesto u hijerarhiji, mogu da budem vojnik bez čina. To sam napisao. Imam zanimljivo ratno iskustvo iz Sarajeva 92. od barikada do Dobrovoljačke. Tamo samo bio bez oružja. Tako sam otišao, tako me zateklo. I to sam napisao.
Niko mi nikada nije odgovorio.
Radio sam u jednoj redakciji. Probali smo da razdvojimo ogorčenje, mitologiju i stvarnost. Ali, nije išlo. Sve su novine bile pregrejane, na nejasnoj granici između rodoljublja i agitpropa. Vučić ratni ministar informisanja. Fanatik zabrana i kažnjavanja medija, fetus nakaze koja će temeljno raditi na svom dorađivanju.
Neke novine koje su nekada držale do sebe, pišu uvodnike sa panegiricima „mudrim vlastima“. Vrhovna komanda želi da se otpor prema ratu pretvori u divljenje neuporedivom vođi. Pavković ga predlaže za heroja.
U mojoj zgradi su se razvile potpuno nove socijalne veze. Otpor je u vedrini. Dobri pripovedači pričaju sjajne viceve, smeh po Ceraku i Filmskom gradu deluje nestvarno ali i prirodno. Teške detonacije od kojih se baš sve trese postaju navika.
Antonijević se pojavljuje iz podruma ogrnut ćebetom, uz obavezno pitanje: šta su gađali? Ako mu neko odgovori, postavlja novo: jel se javio Avram? A onda se vraća da legne na gajbe.
Jedne noći gađaju zgradu Centralnog komiteta. Ovi mladi kažu da se to sada zove Poslovni centar Ušće. Onda dolazi oluja sa gromovima. Ne razlikuje se od detonacija. Pred samu zoru zemljotres. Svi stanari stoje ispred ulaza. Neko kaže: samo nam još Godzila fali.
10. juna uveče najsnažnija protivavionska vatra. Potpisan Kumanovski sporazum. Gotovo je, tek sledi oslobađanje straha. Svi simptomi poniženja koji će se pojaviti kao naknadno rodoljublje. General na čelu vojske koja se povlači sa Kosova kaže da smo pobedili. Kaže da ćemo se tamo svakako vratiti, tako piše u sporazumu. Predsednik, koji je vrhovni komandant je i heroj, iako nikada nije otišao da vidi trupe. Osim ađutanta, koji je stalno stajao blizu njega ukrućen kao kostimirani direk, nikada nije sreo vojnika.
Nikada nije saznao koliko je bilo mrtvih glava, nikome nije odao počast.
Novi vrhovni pravi svoje patriotske bilanse. To iz 99. nam se neće ponoviti dok je on tu. Svi njegovi prijatelji iz zapadnog sveta bili su jastrebovi koji su čerupali tkivo Srbije. Klintonovima je čak i platio međusobnu ljubav. Vilijam ga je potapšao po ramenu, a vrhovni je bio duboko tronut.
Dan pre 23. godišnjice bombardovanja, umrla je Medlin Olbrajt, odvratna starica čija je krvožednost postala prirodni epilog divljačke agresivnosti i mržnje.
Nije ovde više reč o pokoju duše, jer toga u njoj nije ni bilo.
