Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Nazovimo ovu agresiju jezikom Kremlja: specijalna vojna operacija. Ova sintagma sadrži u sebi poruku o neodoljivoj moći velike sile od koje nema odbrane. To je gard neumerene sigurnosti u odluku kojoj ništa ne stoji na putu, niti se očekuje da to bilo ko sme. Videli smo na prazničnim defileima: sila stvorena da širi strah i opomene drugu silu da i za nju postoji sudija. Crveni trg se pouzdano držao svoje novije imperijalne istorije. Njen arhivski deo ostao je u Petrogradu, prestonici careva, rodnom mestu Vladimira Vladimiroviča Putina.
Sila je inače apsolutno pouzdana samo na paradama. Kad su prve trupe ruske vojske ušle u Ukrajinu poruka Cara je bila: pozivamo ukrajinske vojnike da polože oružje. Pozivamo ih da smene svoje rukovodstvo i iskažu lojalnost ruskim trupama.
Bilo bi suviše lako. Agonija i nastaje na osnovu romantičnih iščekivanja brze pobede. Mi smo se pojavili pred vašom kućom, otpor je uzaludan. Dole cevi!
Ovi pozivi neodoljivo podsećaju na poruke Staljinovog dvora jugoslovenskim građanima 1948. godine. Ali tada sovjetske jedinice raspoređene u Mađarskoj, Rumuniji i Bugarskoj, ipak nisu prešle granicu.
Ali jesu ušle u Mađarsku 1956. i u Čehoslovačku 1968. U drugom slučaju skoro bez otpora. „Česi ne vole da ginu“, tako je rekao Aleksandar Dupček pred silom koja ga je smenila.
Ne samo Česi, niko ne voli da gine. Epove o herojima koji bez straha jurišaju na rafale, izmislile su kukavice. Hrabrost je osobina koja otklanja lični strah u borbi za život.
Staljin je 1939-40. vodio „zimski rat“ protiv Finske, sa otvorenim ambicijama da osvoji i stvori novu satelitsku državu. I taj rat se može smatrati izgubljenim, ili „Pirovom pobedom“ po nekim procenama. Ogromna nadmoćnost imperije, čak i prethodni sporazum sa Hitlerovim izaslanikom Ribentropom (leto 1939.) bili su od slabe pomoći. Sovjetski Savez je zbog te skupe avanture izbačen iz Lige naroda.
Devetogodišnji rat u Avganistanu (79.-88.) započeo je Brežnjev a okončao Gorbačov. Sukob je završen porazom SSSR-a, uz ogromne gubitke na obe strane i kapitalno ekonomsko slabljenje agresora. Taj nepotrebni, u svakom pogledu nelogični rat, vođen rigidnom strategijom ustajale vojske, bio je uvod u raspad.
Već na kraju prve sedmice agresije na Ukrajinu, prestali su pozivi na predaju i polaganje oružja. Jasno su se videle pogubne operativne slabosti ruskih trupa u svim fazama nastupanja. Izgleda da je operacija planirana kao pohod velikih razmera i malih napora. Očekivalo se da sve bude završeno lako i brzo. Štabni planeri su se trudili da pogode želje „vrhovnog“, ignorišući snagu mogućeg otpora, prostor, reljef, vremenske uslove i stanje puteva, kao i probleme logistike (pozadinskog obezbeđenja) u uslovima relativnog komandnog haosa.
Nije dobro planiran operativni manevar, kao ni pouzdan marševski poredak. Većinu gubitaka ruske snage imale su zbog kolona ogromne dužine, neobezbeđenih bokova, i nespremnosti za borbu u marševskim i urbanim uslovima. Jedinice naprosto nisu očekivale otpor, pa ni sukobe. Ukrajinske prepadne snage nanose ozbiljne udare ruskim jedinicama, koristeći njihov neelastični borbeni raspored.
Ta okolnost primorava napadače na osvajanje rušenjem i kapitalnim razaranjem. U napadima na komunikacione centre, komandna mesta i čvorišta veze, ruske snage su uništile sve tehnološke uslove koji bi njima omogućili dobre konekcije i pouzdanu kripto-zaštitu. Zbog toga su izgubili tri visoka oficira ranga generala, (snajperska vatra) što je nedopustivo za bilo koju vojsku koja čuva svoj ratnički ugled i moral trupa već narušen preventivno nelogičnom agresijom.
U izgledu je neka verzija „restarta“ operacije (dovođenje novih snaga mobilizacijom) koja invaziju skoro sigurno pretvara u agoniju i u samoj Rusiji. Ako krenu na Kijev po svaku cenu, to će biti stratište sa ogromnim brojem žrtava. Borbe u gradovima, to su najstrašnije slike rata. Bez pada Kijeva, Putin ne može da proglasi pobedu.
Naravno, sve ovo ne znači da on neposredno gubi ovaj rat koji teško može da dobije. Očajanje koje dolazi iz arogancije dovodi do najtragičnijih odluka. Jedna od njih bi mogla da bude brutalno rušenje gradova koji budu uporni u otporu ili se pokažu neosvojivim. Ili sledi njihova duga blokada do iscrpljivanja. A to dovodi do vrednosnog paradoksa u početnom cilju, pa operacija postaje denacifikacija nacifikacijom. Iz našeg iskustva 99. znamo, ničeg dobronamernog ne može da ima u zločinu.
Zbog toga će slike rata biti sve strašnije. Broj izbeglica bi mogao da dostigne četvrtinu stanovnika Ukrajine, i to je vrhunac ratne tragike. Ideje o tome šta čeka Evropu još nisu kataklizmične, ali imaju snage za takav oblik. Relativni neuspeh invazije pretvara moguće evropsko vojište u prostor za najviši nivo razaranja. Traume, i opšte patnje nastaju zbog deficita razuma i sile koju takav um ima u rukama.
Moguće je da ovo postane hronični, nerešiv sukob, izvor ratne lepre, koji se ne može okončati a može se širiti zbog svih protivrečnosti koje su proizvele agresiju. Osim ako ruski car zbog izglednog ekonomskog kolapsa i ratnog posrtanja u nepotrebnom i nelogičnom poduhvatu ne bude oslabljen ili sklonjen.
Rusija je napravila svoj veliki spisak neprijatelja. Neki od njih su naše najbliže komšije. Okruženi smo njima a nismo preterano daleko od tog spiska. U Evropi vlada ratno stanje, ko zna hoćemo li se ikada vratiti u vreme pre nego što su ponovo stigli svi jahači Apokalipse. Četvrti od njih je bar obećao da ovde neće biti gladi.
