Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Ugledni pojedinci me pozivaju da obavezno izađem na glasanje. Neki od njih imaju u svojim demokratskim rodoslovima „bele listiće“. To je bilo vreme njihove političke nevinosti i gradnje Čiča Tomine kolibe. Taj apel je opomena za moju nedoumicu i lično shvatanje otpora. Da sam ugledan ne bih se slikao sa uglednima, mogao bih svojim mrljama da pokvarim nekome dan. Sa ovog mesta neću pozivati bilo koga da glasa ili da odustane. Lična stvar, život je samo jedan a možda i nije, moja pobuna je u ovom času samo moja. Da se tiče svih, već bi uspela, ugledni pojedinci bi digli na noge dovoljan broj posrnulih.
O pobuni je ovde reč. Imam plajvaz a prošli su me svi strahovi. Imam taj jedan glas i malo ljudi koje mnogo volim. Šta je koga briga za moju borbu, inače svako mora da vodi svoju. Bez pobune protiv reda stvari ništa od zamišljenog nema smisla. Ovde smo u glibu jer smo ostali bez otpora, a ne bez glasa. Da smo zaista ono što mislimo da jesmo, vredeo bi i svaki glas, ako znamo kako se čuva. Ne znamo i ne smemo.
Toliko o apelima, a sada o svima nama. Neki čitaoci traže da na ovom mestu širim optimizam. Ne umem to, verujte, niti je bilo kakva idila moj posao. Pogledajte oko sebe, zapisujte šta vidite: cvetna polja, čiste šume. Ljude očarane rodnom zemljom, a svi pevaju ode čoveku koji jedini zna kako se proizvodi i prostire sreća, kojim putevima i čulima. Vidite voz kao čudo koje stiže u Srbiju, gvozdeni konj koji ide na struju i ne staje nigde, policija salutira vozu, ozareni ljudi dočekuju ovacijama tu neopisivu stvar koja se kreće prugom i ne skreće dok ne stigne.
Vidite oblake otrova, prvi smo u svetu po tome. Izlazite na izbore u doba smrti. Ljubav je nestala među onima koji najbolje mrze. Mafiju sirovih glupana nas drži u pokornosti, prostačka elita nastala je iz kaljavog mulja. Vođa očaran svojim neomeđenim ludilom, uživa u svom mahnitom istorijskom pohodu. Ima li tome kraja? Hoćemo li mi izabrati da ima a oni da nema? Vidimo li sve ovo bez bilo čijeg apela koji nastaje da bi ga čuli oni koji ga upućuju.
Režim je odlučan da ostane tu gde jeste, na mestu zločina. Ne pristaje na manje i ne pita za cenu. Tek će onda, ako overi svoje krivotvorenje života, pokazati sve ponore svoje zle ćudi. Videćemo šta nas čeka posle 3. aprila ako se Osmi putnik bar još jednom obnovi u izmoždenom telu Srbije.
Moja verzija optimizma znači verovanje u čudo i izgleda ovako: Šešeljizam pada, vladajuća kreatura kroz neopisivu plačnu dramu prizna poraz, pa ode u svoj pakleni nemir da oplakuje kraj ovdašnjeg zagrobnog života. Dok ne dođu po njega.
Ne verujete u ovo? Ne verujem ni ja, ako vam moja sumnja uopšte nešto znači. Mafija nikada ne odlazi mirno. Ne priznaje poraz dok se to ne dokaže na jedini mogući način. Mafija koja vodi državu neće odustati do najsurovijeg kruga pakla.
Svako od nas ima dovoljno snage za sebe da se izvede na biralište. Jedino tako se skuplja sila za pobunu. U svakom rezultatu režim će proglasiti svoju pobedu. Nikada neće priznati manje od toga, to je jedini model za opstanak u večnosti.
Zato su počeli da govore o Majdanu na Trgu Republike. Ne može ih niko pobediti drugačije, osim obojenom revolucijom. Vulin je o tome govorio poučen mračnim učiteljem iz podruma Lubjanke, Nikolajem Patruševim. Majdan je najava opravdanja za preventivno nasilje nad građanima. Samo ako požele da vrate svoje ukradene glasove, biće izloženi pogromu. To nam najavljuje režim, gledajući u Moskvu kao izvor svoje stidne hrabrosti. Savet nacionalne bezbednosti postaje front odbrane klike od naroda, metastaza u tkivu društva.
Olovka vredi kao oruđe pameti. Njome se ispisuje rodoslov potrošenih godina i projekcija mogućeg spasenja. Ona je jedino oružje dok se sopstveni glas njome čuva. Ali samo olovkom glas se ne može se sačuvati od stvorova koji vladaju na otetoj volji.
Ako tebi, meni i svima nama oduzmu glas i daju ga sebi, a izgleda to hoće, onda ostajemo sami sa sobom i zajedno sa svima. Pobuna je uvek lična stvar, čin koji bez unutrašnjeg impulsa ne može da opstane, i ne može se naći u drugome. Samo kad si siguran u svoj bunt on postaje opšti. Vlasništvo svih koji su uložili nešto lično i najvažnije.
To je možda 4. april, dan u kome valja braniti sebe i svoje postojanje, ne priznati da su te ponovo porobili dok si se oslobađao ropstva.
Neka ne ostanemo u zabludi: naša propast je započela kad je Šešelj iz neke pripizdine prekoračio na ovu stranu. Pretvorili su ga u strašilo i negaciju svake slobode i lepote. Rasuo je svoja zmijska jaja po Srbiji, ostvario projektovani sistem zločina i nasilja, sada željan da očuva svoj strašni posed kao novi premijer Srbije. Samo malo je ostalo od ove zemlje pred tom divljom reptilskom najezdom.
Ako pristanemo da nas ubede kako im kraja nema, neće više biti ničega. To će me naterati da u ovim godinama krenem u potragu za ukradenim glasom, bez mogućnosti odustajanja.
