Stojan Drčelić, kolumna za portal Nova.rs
Na kraju, taj kadar kad Jovana Joksimović izbacuje Mlađana Đorđevića iz studija, to je dijagnoza medija u Srbiji.
Strah je, što neko reče, roditelj okrutnosti. A Joksimovićeva je, posle zgranutosti sopstvenim strahom, postala besna do neprepoznatljivosti, više ranjena brigom za sudbinu porodične manufakture nego za epilog emisije. Jovani Joksimović su se upalile sve lampice na Đorđevićevu reč izdajnik (upućenu Vučiću). Đorđević se poneo kao kamikaza, došao je da baci bombu po cenu da se medijski samoraznese, da ga više nikad niko ne pozove na bilo koju udvoričku televiziju, zavisnu od režima Aleksandra Vučića.
A baš mu je dobro išlo, uglavnom je ceo nastup potrošio na glorifikaciju Putina, a Čanak mu je oponirao. To je i bio cilj emisije. Sve dok mu Čanak nije lukavo servirao crva da li misli da je Putin veći demokrata od Vučića. Đorđević je iskoristio svojih par minuta slave. Nije prokockao poziv ledene kraljice koja je svoj imidž u medijima napravila onomad kad je sa pevačem Željkom Joksimovićem vodila „Eurosong“ u Beogradu.
Imidž koji je strpljivo gradila i nadograđivala godinama seleći ga brižljivo u svilenoj maramici iz studija u studio jedne pa druge pa treće televizije, Jovani Joksimović se istopio, takoreći kod kuće, na njenoj televiziji, u njenom studiju, u njenoj uredničkoj fotelji. Mlađan Đorđević je došao da joj kaže da nije teško ustanoviti kako je do tog svog imetka i funkcije došla i kroz sasluživanje današnjem režimu i velikom vođi i još nešto o kopčanju na leđa, što ju je posebno naljutilo. Ona se, međutim, sve vreme ponašala baš tako, kao gazdarica, konačno pokazavši da ne razume suštinu medija. To što je preko svog muža ili zajedno sa njim, svejedno, vlasnica televizije na kojoj je i urednica, ne znači da sme da se ponaša u studiju kao u svojoj dnevnoj sobi. Niti znači da sme da ograničava ljude da kažu šta misle čak i onda ako se njihovi stavovi ne uklapaju u njenu viziju programa uživo.
Đorđević je izgledao kao s uma sišavši preumorni čovek na kraju nekog reda ispred šaltera, a ledena kraljica se istopila kao aprilski sneg. Ostala je samo jedna obična Jovana, šalterska službenica, koja je htela da odbrani svog šefa u odsustvu.
Ali, njena je uloga tu potpuno sporedna. Đorđević je dao školski primer kako treba iskoristiti one retke prilike na režimskim televizijama kad vas već pozovu gde vam, inače, mesto nije.
Šta je greh Mlađana Đorđevića? I on i Čanak pozvani su da budu korisne budale u glupom igrokazu „za i protiv Putina“, i obojica su se dobro držali svojih uloga do pred sam kraj. Razgovor se oteo kontroli na Vučiću.
To je, u stvari, opoziciji jedino preostalo u korišćenju kakve takve prilike i minutaže na Vučićevim strogokontrolisanim medijima. Da tu svoju minutažu – otmu kontroli. Protiv naprednjaka, koji uporno izbegavaju bilo kakvo frontalno sučeljavanje različitog mišljenja, Đorđević se opredelio možda i sasvim nesvesno i više impulsivno na diverziju tj. gerilsku borbu. Uz nekoliko isprekidanih rečenica, iako brutalno ometan od prestrašene voditeljke, pokazao je javnosti najvažnije. Kako funkcioniše sprega vlasti, moći, novca i medija i kako pojedinac mora da se ponaša u odbrani vođe u svakom trenutku, da po cenu prekida programa na ivici skandala zaustavi svaku kritiku upućenu Aleksandru Vučiću.
Eto objašnjenja zašto opozicije nema na većini frekvencija privatnog kapitala i zašto je do izbora neće ni biti.
