Draža Petrović, kolumna za portal N1
Jedno od neodgonetnutih pitanja čovečanstva - "Ima li života posle smrti?", u Srbiji je mnogo manje intrigantno od neodgonetnutog pitanja "Ima li života pre smrti?"
Naime, najveći problem nedeljnih izbora su pozivi za glasanje koji stižu onima koji ne žive u vašoj zgradi.
Slede zatim pozivi za glasanje onima koji uopšte ne žive.
Oni se doduše nalaze na jednom boljem, na jednom lepšem mestu, gde uopšte nema izbora, takoreći u raju. Što naravno ne znači da neće glasati u nedelju, na svom ili nekom drugom biračkom mestu, zavisno od potrebe organizatora izbora.
U zemlji večitog života, čak i žive legende glasaju, pa se jedna od tih živih legendi – Goran Bregović – oglasio u četvrtak popodne na konferenciji za medije, rekavši da je glasanje tajno te neće otkriti svog favorita, ali ipak mora novinarima da ispriča jednu prigodnu predizbornu anegdotu, iz koje, jasno, niko neće naslutiti za koga će glasati.
Anegdota u doslovnom citatu sa Informera ide ovako:
- Ja sam 2008. godine pao s višnje, slomio sam kičmu, slomio sam dva pršljena. I taj prvi dan dok sam ležao u bolnici i čekao da me operišu desile su se tri stvari koje ja nikada neću zaboraviti. Ja sam pao uveče. Ujutru su mi doneli telegram od ministarke za kulturu Francuske, da mi poželi brzo ozdravljenje i da mi kaže da je francuska ambasada tu za sve. Onda je na vrata je ušao uniformisan čovek koji je uneo veliku korpu cveća od kralja Aleksandra i princeze. I dobio sam poziv od Aleksandra Vučića, koji 2008. godine, mislim, nije imao nikakvu funkciju, a koji mi je rekao da je tu ako bilo šta može da pomogne. Verovatno bi takve stvari čovek zaboravio kada ne znaš da li ćeš završiti u kolicima ili ćeš hodati. Naravno da ću ja, kao i mi svi glasati tajno. Naravno da vam neću reći za koga ću glasati. Ali ovo mu nikada neću zaboraviti - rekao je Bregović.
Iz čega se može zaključiti da će Bregović na izborima u nedelju glasati ili za ministarku kulture Francuske ili za kralja Aleksandra i princezu ili za nekog sasvim trećeg.
Nekog ko je uvek tu da vam se nađe pri ruci kada padnete s višnje.
I ko, mada je to danas teško poverovati, nekada nije imao nikakvu funkciju, već je radio kao volonter na SOS telefonu za žrtve padova s višnje i kao psihološki savetnik za doček na zemlji onih koji se veru po drveću.
Mora da je to bio dirljiv telefonski razgovor.
VUČIĆ: Halo, dobar dan!
BREGOVIĆ: Koji more dobar dan! Upravo sam pao s višnje! Ko ste vi uopšte i odakle vam moj broj?
VUČIĆ: Zovem iz organizacije Trauma višnja centar, tu sam da vam olakšam vašu traumu mojim ličnim iskustvom.
BREGOVIĆ: Lepo, samo budite kratki!
VUČIĆ: Znate, i ja sam jednom pao s kruške!
BREGOVIĆ: S kruške!? Ja sam s višnje, to nije isto! Ali dobro, šta vam je posle toga najteže palo!?
VUČIĆ: Pa znate, najteže mi je palo što sam pao s kruške!
BREGOVIĆ: Da, logično, i meni je najteže palo što sam pao s višnje. Zanima me još, a kako ste pali s kruške?
VUČIĆ: Hm, znate, ja se uopšte ne sećam tog pada….
BREGOVIĆ: Kako onda znate da ste pali s kruške?
VUČIĆ: Ima mnogo očevidaca, znate. Malo, malo, pa mi neko kaže: "Ti dečko mora da si pao s kruške!?" Iz toga zaključujem da sam ja stvarno pao s kruške samo se toga ne sećam. Bio je jak pad!
BREGOVIĆ: Dobro, onda u redu! Verujem vam i hvala što ste zvali!
VUČIĆ: I hteo sam još da vam kažem… Ako vam nešto zatreba, ja sam uvek tu. Naročito bih voleo da me se setite 2022. godine u aprilu…
BREGOVIĆ: Aha… Ali, do 2022. godine u aprilu, što se kaže: ko živ, ko mrtav!
VUČIĆ: Ne brinite, imam ja rešenje i za mrtve. Slutim da posedujem neke moći, da mrtvi ožive, da se oni koji su pali s drveta oporave…
BREGOVIĆ: Ozbiljno!? Da vi niste Isus Hrist!?
VUČIĆ: Nisam, al planiram da to budem u narednom periodu! Moje ime je Vučić, Aleksandar Vučić!
BREGOVIĆ: Dobro dečko, sad ti i ja verujem da si pao s kruške…
I tako se Goran Bregović, u aprilu 2022, setio tog imena, tog luckastog volontera Trauma višnja centra, baš četiri dana pred izbore...
Setili su ga se i svi ostali koji treba da ga se sete i niko ne zna šta im je to uopšte trebalo u životu: Nikola Jokić (on je verovatno pao s konja, pa mu se javio neki lik da mu kaže da je i on pao, samo s kruške, a takve stvari se ne zaboravljaju), setio ga se i Bobi Marjanović (čovek koji je jedanput pao sa 2,24 metra, koliko je inače visok, ali mu se onda javio jedan koji je tvrdio da je i on pao sa 2,24 metra, koliko je bila visoka kruška, a takve stvari se nikada ne zaboravljaju), setilo ga se još 1.000 javnih ličnosti, akademika, sportista, pevaljki, akademika i influensera, koji su takođe pali s kruške ili kakvog sličnog stabla… Bar tako izgledaju poslednjih dana.
A setiće ga se u nedelju i oni koji su pali s kruške još davne 1809, pa zatim svi ostali koji su padali s krušaka, višanja, šljiva, jabuka i oraha, od 1809. navamo, jer je u Srbiji mnogo lakše pasti s kruške nego pasti s vlasti.
Osim, naravno, ako onaj deo Srbije koji nije pao s kruške, višnje ili konja, ne odluči da onaj ko visoko leti, mnogo nisko pada.
