Dejan Atanacković, kolumna za nedeljnik ''NIN''
Moralni idiotizam definiše se kao stanje suštinske nesposobnosti emotivno oštećenog pojedinca da donosi moralni sud, te da napravi razliku između dobra i zla. Neophodan je sastojak fašizma, pa i takvih društava koje se, budući jednom nogom u fašizmu, preplašeno brane od potencijalno bolnih, a neophodnih društvenih promena. Određuju ga specifične društvene okolnosti i kulturne matrice, ali je ipak uvek nalik svakom drugom moralnom idiotizmu, te se stoga moralni idioti naizgled suprotstavljenih strana uvek nekako nađu na istim pozicijama.
Školski primer ovog psihičkog poremećaja svakako je slika aktuelnog srpskog predsednika koji 2003. godine deli sa javnošću svoje primitivno ushićenje ubistvom Zorana Đinđića. Po sopstvenom priznanju, tadašnji radikalski huligan se po prijemu te vesti napio od naleta sreće, i ko zna na kakve još načine emotivno uneredio. Godinama kasnije, ista ta individua će nas na jednoj od svojih patoloških konferencija za medije obavestiti da nijedan život u Srbiji koji nije predviđen za uništavanje zasigurno neće biti uništen, lapsus koji je naravno sve drugo samo ne lapsus, već izjava koja direktno odražava sistem razaranja države - primer direktnog uzdizanja spomenutog poremećaja na najviši politički nivo, te u neku ruku institucionalizacije moralnog idiotizma kao dominantnog političkog i kulturnog modela.
Trebalo mi je neko vreme da saznam šta je ono latinično slovo Z koje je, za podršku ruskom razaranju Ukrajine, držala u rukama okupljena masa pred onim radioaktivnim carom Nikolajem u centru Beograda. A reč je, sad to verovatno i vrapci znaju, o obeležju na ruskim tenkovima. Operacija Z. Okupljeni su tom prilikom, naime, sem moralne podrške ruskoj agresiji, eksplicitno saopštili - precizirali - svoju neprikosnovenu moralnu podršku teškoj artiljeriji što ovih dana bombarduje ukrajinske gradove, razara stambene blokove i ostavlja za sobom garež i smrt. Ista obeležja, uz zastave sa lobanjama i ukrštenim kostima koje se, valjda, smatraju srpskim, pa i neka druga koja nije uvek lako protumačiti, pojavila su se na kontramitingu nekakvih, valjda, desničara kojima je smetalo okupljanje Žena u crnom i drugih građana koji su javno, u odsustvu jasne i nedvosmislene poruke građanske opozicije, izašli na ulice da iskažu svoju građansku solidarnost sa narodom Ukrajine, ali i sa slobodnim građanima Rusije koje ovih dana Putinov režim progoni i hapsi.
Neko ko pamti drugačija vremena, kada iskazivanje simpatija prema masovnim ubistvima naprosto nije bilo baš sasvim normalno (a daleko od toga da se moglo smatrati većinskim), pa i neko ko pamti vreme krize imanentnog nuklearnog rata, svakako se mora zapitati kada se tačno, ako se to uopšte da utvrditi, dogodio prelaz na tako otvorenu spremnost za likovanje i opravdavanje tuđeg stradanja. Progresivna otupelost prema tragedijama je sam po sebi tragičan psihički proces koji na ovim prostorima traje od ranih devedesetih i teško je izdvojiti jedan događaj koji je od strmoglavog suočavanja sa besmislom „nacionalnog buđenja“, uspona dotad nepojmljivog ljudskog šljama i ostvarenja košmarnog sna ratničkog nacionalizma, ubijenih ljudi, ubijenih gradova, mogao da bude preloman.
Кada se danas govori o podeljenom društvu, u svetlu predstojećih izbora, uz kampanju straha i panike kojom spomenuti radikalski huligan planira da dočeka 3. april, najpogrešnija strategija građanske opozicije je populističko koketiranje sa glasovima očajnih, sa populacijom svojevoljno prepuštenom svetu fantastičnih tabloidnih laži, a čak ni ta laž zapravo ne računa na glupost i neobaveštenost, već na očaj.
Jer nije ovde laž namenjena budalama koje nisu u stanju da je razlikuju od istine, nego očajnima koji žude da istina bude bilo šta drugo, samo ne životi koje žive.
Кoliko god da je pre neki dan bilo tih ozarenih individua pred radioaktivnim Nikolajem (a bilo je tu svakako i generacije mlađe od svedoka ratnih godina) nesumnjivo je reč samo o uzorku jedne vrlo brojne populacije kojoj je učešće u kolektivnim manifestacijama moralne indiferentnosti deo podsvesne nade da se jedan besmisao uvek može odmeniti nekim drugim, novim, jednako bezbednim i podnošljivim besmislom. Zasigurno, nisu baš svi bili u prilici da dođu. Neko nije bio na vreme obavešten. Neko je morao da pričuva dete. Neko je morao da radi. Neko je bio prehlađen. Svi ti obični ljudi, sa običnim razlozima za odsustvo, bili su zauzeti svojim običnim životima, te stoga opravdano nisu mogli da se pridruže skupu gde bi i oni iznad svojih glava mahali simbolom krvoločnog razaranja ukrajinskih gradova.
Gradova potresno nalik Beogradu.
