Teofil Pančić, kolumna za ''Danas''
U redu je da se čovek uči dok je živ, ali neki bogme baš kasne, pa pod stare dane otkriju, recimo, vozove.
Aleksandar Vučić je tako sasvim oduševljen činjenicom da će Beograd i Novi Sad biti povezani železničkom prugom, što donedavno nije bio slučaj.
Ili je možda bio slučaj, ali vam ne bih preporučio da se toga sećate.
Oduševljen je i činjenicom da je lepo i udobno putovati vozom, a i da možete razgledati usputne gradove ako se voz zaustavi na njihovim stanicama.
Ovo poslednje baš i nije tačno, jer kad voz stane na nekoj stanici, sve što vidite jeste stanična zgrada, ali treba razumeti i Vučića, sasvim je neiskusan pa mu se svašta pričinjava.
Doduše, logika biografije nam govori da je Vučić makar kao mladić, u stadijumu entuzijaste fudbalskog huliganizma, morao provesti poprilično sati u vozovima koji su dopremali huligansko živo meso u okršaje sa sebi sličnima u Zagrebu, Splitu i ko zna gde još sve, ali biće da je junoša Vučić imao preča posla od gledanja kroz prozor ili razmatranja karakteristika voza kao prevoznog sredstva.
Pa su ga te njemu tako zapanjujuće spoznaje stigle onda kada smo ih mi već i zaboravili – a zaboravili smo ih uglavnom zato što su nam Vučić i slični njemu od ranih devedesetih naovamo poukidali sve vozove.
Ups, i ovo je zabranjeno sećanje: po novom predanju i novom mitotvorstvu, Vučić nije Vozoukidalac nego Vozodonositelj, ako ne i Vozoizumitelj lično.
Vučić je inače sklon okasnelim dečačkim oduševljavanjima, recimo tenkovima i borbenim avionima.
Ovo sadašnje višestruko oduševljavanje činjenicom postojanja gvozdenog konja barem je civilne naravi ako ništa drugo, što je već neki napredak.
Jedino malo iritira što Vučićevo oduševljavanje stvarima koje mi ostali odavno znamo nikako da prestane, nego se pretvara u beskrajnu trakavicu: možete se kladiti da će do izbora Vučić i njegovi pobočnici, uključujući sve Vučeviće i Šapiće, bar još tri-četiri puta da se oduševe činjenicom da su uhvatili gvozdenog konja za uši, pa na njemu jašu prašnjavom sremskom prerijom ceo dan do podne…
Pardon, ne ceo dan – radni su to ljudi, nemaju vremena za špaciranje – nego samo pola sata.
Hajde, sat najviše, ako su skloni opciji sa razgledanjem usputnih atrakcija.
Dobro, plus sat i po dok se, ne baš bez presedanja, prebacite od stanice Beograd centar do centra Beograda. Ali vredi svaku paru (naročito ako nije vaša).
Na jednoj davnoj karikaturi Slavomira Mrožeka iz vremena sumornog poljskog socijalizma, mašinovođa izlazi iz voza koji je stao jer dalje nema pruge, i obraća se putnicima: „Voz ne ide dalje, ali mogu da vam održim predavanje o razvoju saobraćaja!“.
Mašinovođa svega postojećeg A. V. rekao bi to nešto drugačije, recimo: „Voz ne ide uopšte, ali mogu da učinim da zaboravite da ga je ikada i bilo, pa kad vam ga ponovo pustim, da me proglasite za čudotvorca.“
I ne treba se tu mnogo čuditi čoveku koji se čudi svakoj nečudnoj stvari na svetu. Uspele su njemu slične stvari već nekoliko puta, pa zašto da ne proba još jednom?
Možda su ove zaumne vožnje, u kojima Vučić otkriva voz i železnicu, ubeđen da s njim i cela Srbija otkriva voz i železnicu kao sasvim novi faktor svog iskustva, najbolja sublimacija prethodnih deset godina njegove tzv. vladavine. Dao nam je ništa i držali smo ga dobro, da se ne razbije.
A onda bi iz prašine i zaborava izvukao po neko Nešto i proglasio ga ličnim doprinosom našem sveopštem napretku, dok smo se mi toliko uverljivo pravili da delimo njegovo oduševljenje i zapanjenost čudom neviđenim da smo i sami poverovali u njegovu i našu šmiru.
Ako mu i ovaj put dovoljno ljudi poveruje, onda će to možda biti znak da i mi preostali treba da preispitamo svoja znanja i svoja sećanja.
Možda ni pruge ni puta stvarno nikada ranije nije ni bilo?
A možda nije bilo ni Novog Sada ni Beograda dok ih Vučić nije izgradio?
Za Beograd je to ionako već izvesno: nastao je – koliko sutra će pisati u udžbenicima – kao periferna naseobina na obodima Beograda na vodi.
Je li tako, Šapiću? – pita Vučić.
Tako je, predsedniče, slaže se Šapić, dok voz sa isuviše važnim putnicima zamiče u tunel kod Čortanovaca. Lako je njima, taj tunel ima drugi kraj, ali mi, putnici treće klase, ulazimo u tunel koji ima samo jedan kraj. Osim ako onaj drugi sami ne otkopamo.
