Piše: Teofil Pančić, kolumna za nedeljnik ''Vreme''
Slušajući Đokovića, gledajući taj njegov kao-mangupski izraz lica u stilu “evo, ja ću tako i ko mi šta može”, uhvatio sam sebe da razmišljam u kakvom bismo svetu živeli 15. februara 2022. da nije bilo pandemije koronavirusa
Klasičan zaplet romana “alternativne” iliti kontrafaktualne istorije, a to je književni (ali i filmski) podžanr koji je već nekoliko decenija globalno vrlo popularan, ide ovako: zamislite da se nešto nije dogodilo onako kako se dogodilo i kako je i trebalo da se dogodi, nego sasvim drugačije, da je pošlo po zlu i naopakom: da su nacisti i kompanija pobedili u Drugom svetskom ratu, da je Hitler okupirao Englesku, da su Amerikom zavladali fašisti, da su Staljinove trupe umarširale u Pariz… Ovo su neki od najpoznatijih primera, ali ima ih još, koliko hoćete. Čak i pisanih na srpskom.
Ono čega ima vrlo malo je kontrafaktualna istorija sa obrnutim predznakom: zamislite da se nešto loše nije dogodilo, da nas je zaobišla neka gorka čaša koja nas nije zaobišla. To izgleda nije tako atraktivno za čitanje pošto čitaoci više vole da se plaše nedogođenih zala iz sigurnosti “prave” stvarnosti nego da ih ubija u pojam slika nekog boljeg života koji se nije dogodio.
Otkud mi sad ovo? Šta znam, kanda sam rezigniran ovom stvarnošću, pa tražim neku drugu… A “okidač” beše već danas instantno famozni intervju Novaka Đokovića za BBC, u kojem je NĐ objasnio kao on “nije antivakser, ali”… Ali bi se odrekao svih titula ako bi ga neko terao da se vakciniše, ali bi bio spreman da žrtvuje karijeru ako… Znate već, uostalom, i sami šta je rekao.
I pred svim tim me je ophrvao strašan, straaaašan umor; nemam više volje ni snage da se “raspravljam” sa čovekom koji ne čini toliko štete sebi koliko ionako krhkom stanju mentalne stabilnosti u ovoj tužnoj zemlji, i mrzi me da više o tome i mislim, a kamoli da iznova prolazim kroz toplog zeca linčerske gomile sa antidruštvenih mreža, etc. Slušajući Đokovića, gledajući taj njegov kao-mangupski izraz lica u stilu “evo, ja ću tako i ko mi šta može”, uhvatio sam sebe da razmišljam u kakvom bismo svetu živeli 15. februara 2022. da nije bilo pandemije koronavirusa, da ni pustog virusa nije bilo, ili da je zaustavljen u onom Vuhanu, ili gde se već prvo ukazao.
Što se samog Đovaka tiče, stvar je jasna: imao bi onaj grend-slem više i bio bi i zvanično najbolji ikada, a Srbija bi nekoliko dana bila u transu, nakon čega bi se svi vratili na svoje radne zadatke. A o tome šta on radi i kako razmišlja kad ne prebacuje lopticu preko mreže i dalje bismo znali vrlo malo, a ono malo što bismo znali bilo bi dovoljno, khm, neobično, da ne poželimo da idemo dalje i dublje u istraživanje njegovog čudesnog sveta. Uostalom, sve dok nikome nije na štetu, koga briga? Može i da sledi sokola ako hoće, kao stanovnici imaginarnog Boratovog Kazahstana.
Druga vajda bi bila da bismo mnogo manje znali o tome koliko je i dalje jak i lako zapaljiv potencijal histerizacije i fanatizacije “našeg čoveka” oko bilo kojeg totema i idola preko kojeg bi simbolički kompenzovao sve svoje uskraćenosti. Ovako, znamo, ali ne znam šta možemo da uradimo sa tim saznanjem osim da budemo kvalitetnije nesrećni.
Ali, lako i za Đovaka i za “nas” generalno, nije ovo lokalni nego globalni problem, a ova je pandemija lepo pokazala toliko toga što “iz fundamenta” nije u redu sa ovim svetom, uključujući i to što iz fundamenta nije u redu sa onima koji govore da nešto sa ovim svetom iz fundamenta nije u redu: zagovornici svakovrsnih “alternativa”, uglavnom levo-ekoloških, nisu o svemu glede virusa i sveta nakon njega imali da kažu ništa mnogo pametnije od jalovih propovedi kako je moderni homo sapiens jedno straaašno nevaljalo biće koji muči i kinji rodnu planetu i sva živa bića na njoj, umesto da svi lepo živimo kao jedna velika srećna porodica. Pa, kako se samo toga nismo ranije dosetili?
Još gore saznanje, kojeg bismo bili pošteđeni da nije bilo pandemije, ono je o tome kako će velika većina ljudi, čak i u “najslobodnijim” zemljama, bez mnogo premišljanja trampiti svoje osnovne građanske slobode (ali baš one najbazičnije: na samo kretanje, čak i unutar jednog grada ili kvarta, na porodično i prijateljsko okupljanje, na kulturni život etc.) za nešto malo vrlo varljivog osećanja sigurnosti, pa makar iza nevidljivih rešetaka sopstvenih kućnih pritvora, u koje su se dali saterati bez krivice i presude i prava na žalbu i unapred poznate dužine trajanja kazne. A da će liberalne elite, navodno iz fundamenta posvećene ljudskim slobodama, iza toga stati gotovo unisono, ne dopuštajući ni zametak rasprave o tome da li je to baš jedini mogući način – i da li je uopšte način – da se svet izbori s pandemijom.
E sad, pošto tamo gde nema mačke miševi kolo vode, počašćeni smo i spoznajom o tome ko je preuzeo zastavu “slobode” nakon što su njeni, mislili smo bar, legitimni vlasnici dezertirali kukavički i bez borbe: naravno, najpogrešniji mogući ljudi najpogrešnijih mogućih shvatanja, kojekakvi mračnjaci i ludaci, zakleti borci protiv svake prosvećenosti i, da, svake slobode. Ali, zašto kriviti njih kad su oni samo utrčali, poput krda divljih bizona, u prostor koji je prethodno ostao napušten i nebranjen?
A sve ovo je samo početak jednog mogućeg spiska. A “korona” još i nije na kraju, mada valjda ide ka njemu. Pa će i NĐ nastaviti sa svojom briljantnom karijerom bez ovih gluposti, a mi ćemo pokušati da zaboravimo šta smo za ove dve godine naučili i saznali, ne o njemu, nego o onima od kojih smo morali dobiti mnogo više i bolje. Dakle, i o sebi samima, nego šta.
