Piše: Svetislav Basara
Da sam ja NATO ili Rusija, ne bih voleo da me Srbija „podrži“. A evo i zašto, što rekla moja omiljena žutara Blic. Zato što ću, ako me Srbija „podrži“, sve što dobijem u ratu izgubiti u miru. Malo ćeranja komendije nije naodmet ni u ratnim situacijama. Nemci to zovu Galgenhumor.
Sada se vraćamo ozbiljnim stvarima. I jednom Nemcu. Pre nekoliko meseci moj drug Novica Milić mi u nekom razgovoru reče da generalu Fon Klauzevicu, čuvenom teoretičaru rata, ratovi u ex-Yu uopšte ne bi bili jasni. Smatrao bi ih besmislenim i nepotrebnim traćenjem ljudskih života i para.
Prema Fon Klauzevicu, vojska i njena upotreba u ratu su poslednje sredstvo politike, a strateški cilj rata nije onesposobljavanje protivnika - to je taktički cilj - nego mir. U vreme kad je Fon Klauzevic ratovao (i pisao) to je tome manje-više tako i bilo. Do Prvog svetskog rata ratovi su se vodili da bi se ostvario neki politički cilj. Već od Prvog svetskog rata naovamo ratovi se vode da bi se ostvarili nečiji vlažni snovi ili - sve češći slučaj - biznis-planovi.
Problem s nepolitičkim ratovima iz sujete, koristoljublja, niskih pobuda uopšte, jeste to što - budući da cilj takvih ratova nije mir, nego nešto drugo - u suštini nikada ne završavaju. Cinik bi rekao - maše temu. Uzmimo primer balkanskih ratova koji ni do dana današnjeg nisu završeni, a kad će, ne zna se.
Zvanična verzija tvrdi da su balkanski ratovi vođeni za „oslobođenje našeg naroda od otomanskog jarma“ i bla, bla, bla. To iz naše skučene perspektive tako i izgleda, šira, međutim, slika govori nešto sasvim drugo. Posle stogodišnjeg preganjanja velikih evropskih sila oko toga da li Otomansku imperiju treba dotući ili je i dalje održavati u veštačkom životu, postignut je konsenzus da je treba dotući.
I - šta. Obećavajući teritorijalna proširenja, velike sile nahuškaju (i naoružaju) pretpolitičke balkanske državice da udare na „Turke“ i tako tuđim qwrzem - bez imalo gubitaka u ljudstvu i materijalu - omlate otomanske gloginje.
Politički cilj velikih sila - saterivanje Otomanske imperije u Aziju - time je ostvaren. Ali za ratoborne balkanske državice - budući da nisu imale politički nego zemljoposednički cilj - taj rat nikada nije završen. Čim su pobedile Osmanlije, počele su da ratuju između sebe, da vrše istrage poturica i kuju planove o humanim preseljenjima, seme zla je tada posejano i još uvek rađa.
Jedna od posledica opšte degradacije sveta - koju neki zovu i globalnom balkanizacijom - dovela je do toga da i velike sile počnu delovati pretpolitički. Možda nije daleko ni dan kad će CNN iliti već neki televizor - u oskudici vesti vrednih pažnje - povesti neki rat, kao što je rodonačelnik medijske manipulacije, takođe u oskudici vesti, svojim seizima naredio da zapale jedan stari hotel, da požar snime i da to puste kao udarnu vest.
