Piše: Svetislav Basara
Izgleda da je smrt odlučila da svake nedelje odnese po jednog izuzetnog novinara. Prošle nedelje je umro Velja Pavlović, ove nedelje je iznenada (donekle i neočekivano, objasniću kasnije zašto) umro Milan Vlajčić, urednik Vidika iz njihovih najboljih dana, dugogodišnji novinar Politike, književni i filmski kritičar, a bogme i sjajan pisac, koji je i nakon penzionisanja ostao neupitni arbiter elegantiae u srpskoj kulturi.
Radio je štono se kaže do poslednjeg daha. Na dan kad je umro - u prošlu sredu - bio je poslao rukopis nove knjige „Kavijar za sirotinju“ svom izdavaču, našem zajedničkom prijatelju Branku Kukiću. Tom zgodom su, kaže Branko, pričali telefonom pola sata. Uveče je stigla vest da Vlaja više nije s nama.
Napisah napred „donekle neočekivano umro“. Formalno gledano, Vlajina smrt ne bi trebalo da bude nešto naročito neočekivana - imao je osamdeset i tri godine - ali naprosto je teško povezati Vlajčića sa smrću i umiranjem, potvrdiće to svi koji su znali Vlaju. Čak i vizuelno. Iako u poodmakloj starosti, izgledao je kao mladić. Pritom valja naglasiti da se Vlaja nije veštački podmlađivao, kao što čine neki čilageri, niti se mladalački ponašao. Daleko od toga. Bio je to jedan od najozbiljnijih ljudi koje sam poznavao.
Ono što je činilo da Vlaja izgleda kao večiti mladić bila je večita mladost njegovog duha, njegova iskričava inteligencija, njegova intelektualna radoznalost i fanatična ljubav prema umetnosti. Sve to uzeto skupa imalo je za rezultat nepogrešvost njegovog rasuđivanja i razlučivanja žita i kukolja (kritika to i znači u prevodu na srpski).
Kad god bih u proteklim decenijama - uvek slučajno (Vlaja nije bio kafanski čovek) - sreo Vlajčića negde u centru grada (a to je pre epidemije bivalo srazmerno često), to je za mene bivao mali praznik. Uvek bih se posle tih kafenisanja vraćao s nekom knjigom koju bi mi Vlaja preporučio ili hitao da u bespuću internetske zbiljnosti potražim film za koji je Vlaja rekao da ga treba pogledati.
Vlajčićeva estetska nepogrešivost proizilazila je iz njegovog karaktera i plemenitosti njegove duše. Vlaja je bio od (sve ređe, ako ne i izumrle) sorte kritičara koji tragaju (i otkrivaju) dobro, uspelo i lepo, umetnosti, umesto da „seku“ ono suprotno.
Morao je, naravno, Vlajčić pročitati mnogo loših knjiga i pogledati mnogo loših filmova - naprosto zato što je čitao i gledao sve - ali ne pamtim, a sumnjam da iko pamti osim nekog zlopmatila da je Vlaja napisao lošu/tzv. ubitačnu/negativnu kritiku.
Zbog tih, u Srbiji retkih, dobrih osobina, Vlaja je uživao poštovanje svih beogradskih čaršija i mahala, iako je - uljudno, nenametljivo, kako je samo on znao - jasno stavljao do znanja da on ne uvažava baš sve čaršije i sve mahale. Valjda je samo on uspevao - i to kao od šale - da umesto uobičajenog „dobar dan, čaršijo, na sve četiri strane“ čaršije njemu upućuju pozdrav „dobar dan, Vlajo, sa sve četri strane“. Laka ti zemlja, Vlajo.
