Rodoljub Šabić, tekst za Peščanik.net, 8.2.2022.
„Najgore je kad ljudi ćute, kad se ne objasne, pa svaka sumnja ima pravo na život“. Na reči Meše Selimovića podsetio me jučerašnji razgovor sa ekipom jedne TV i njihova molba da prokomentarišem ćutanje tužilaštva o razlozima zbog kojih je odbacilo krivične prijave protiv predsednika republike Vučića i ministra unutrašnjih poslova Vulina, podnete povodom navoda o njihovim tesnim vezama sa kriminalnim klanom Belivuk, koje su tokom istrage izneli neki od uhapšenih pripadnika klana.
Nije sporno da je pravo i dužnost tužioca da samostalno oceni osnovanost svake krivične prijave i shodno tome da je, ako nađe da je neosnovana, odbaci. Ali apsurdno je da tužilaštvo misli da je dovoljno da javnosti saopšti da je krivičnu prijavu odbacilo. Nesporna je i njegova obaveza da javnosti pruži mnogo više informacija od fraze da je „prijava odbačena a predmet arhiviran“.
Javnost u ovom, kao i u svakom drugom slučaju, ima pravo da zna kako je tužilaštvo došlo do odluke, na osnovu kojih relevantnih činjenica, da li je, odnosno šta je preduzimalo da bi te činjenice utvrdilo. U normalnim okolnostima postupanje po prijavi podrazumevalo bi saslušanje i pripadnika kriminalne grupe koji su izneli optužujuće činjenice i saslušanje prijavljenih i izvođenje drugih eventualno relevantnih dokaza, o čemu bi morao postojati trag u spisima predmeta.
A taj trag je apsolutno legitiman predmet interesovanja javnosti. Tvrdnje tužilaštva da informacije o tome šta je, odnosno da li je uopšte nešto preduzimalo, „ne predstavljaju informaciju od javnog značaja“ ili da za njihovo obelodanjivanje „ne postoji interes javnosti“ su i logički apsurdne i u direktnoj suprotnosti sa izričitim odredbama Zakona o slobodnom pristupu informacijama koji (čl. 2) predviđa da je informacija od javnog značaja „svaka informacija kojom raspolaže organ javne vlasti, nastala u radu ili u vezi sa radom organa javne vlasti, sadržana u određenom dokumentu, a odnosi se na sve ono o čemu javnost ima opravdan interes da zna“, a uz to predviđa (čl. 4) da opravdani interes javnosti da zna, iz člana 2. ovog zakona, postoji uvek kada se radi o informacijama kojima raspolaže organ vlasti koje se odnose na ugrožavanje, odnosno zaštitu zdravlja stanovništva i životne sredine, a ako se radi o drugim informacijama kojima raspolaže organ vlasti, smatra se da opravdani interes javnosti da zna postoji, osim ako organ vlasti dokaže suprotno.
Budući da je sasvim očigledno da tužilaštvo to ne može da dokaže, više je nego verovatno da uskraćivanjem informacija prikriva činjenicu da je krivične prijave odbacilo a priori, a da zapravo u vezi sa proverom navoda iz krivičnih prijava nije preduzimalo ništa.
A bilo je u obavezi da to preduzme. I više od toga.
Jer ako je tužilaštvo lako i brzo našlo da je sasvim očigledno da „ne postoje obeležja bilo kog krivičnog dela“, onda se prosto nameće zaključak da postoji osnovana sumnja da su lica koja su te krivične prijave podnela izvršila krivično delo lažnog prijavljivanja. A tom sumnjom bi, u normalnim prilikama, tužilaštvo moralo da se pozabavi.
Krivični zakonik (čl. 334) predviđa kaznu do tri godine zatvora za onog ko nekog prijavi za izvršenje krivičnog dela koje se goni po službenoj dužnosti, a zna da nije tako. U konkretnom slučaju podnosioci prijava su ljudi iz najužeg kruga saradnika Vučića i Vulina, ljudi od njihovog poverenja koji su i u vreme podnošenja prijava čak i za medije izjavljivali da su uvereni u nevinost onih koje su prijavili. To govori da su važan procesni institut koristili za jeftin politički performans, da je podnošenje krivične prijave nedostojan igrokaz u kom tužilaštvo prihvata da učestvuje. I naravno, upotpunjuje sliku krivičnog dela.
Po Zakonu o javnom tužilaštvu (čl. 2) tužilaštvo je samostalni državni organ koji goni učinioce krivičnih dela i drugih kažnjivih dela i preduzima mere za zaštitu ustavnosti i zakonitosti. A i samo ovaj konkretan slučaj izaziva osnovanu sumnju da tužilaštvo svoju ulogu ne vrši na valjan način. I to ne sumnju koju je na umu imao Selimović koja je proizvod nesporazuma, nemara, mrzovolje, bilo čega sličnog, već sumnju koju izaziva nešto mnogo gore – svesno podređivanje prava politici. A to što se ne radi o izolovanom primeru, već sličnih ima mnogo i sve ih je više (Savamala, helikopter, tetka iz Kanade, 24 stana, 2 minuta, Cvijan…) da ih ne nabrajamo u nedogled, sumnju pretvara u ružnu, krajnje zabrinjavajuću izvesnost.
