Piše Zoran Radovanović, kolumna za portal Nova.rs
Poslednjih godina, sve do pojave kovida-19, obolevanje i, posebno, umiranje od zaraznih bolesti u Srbiji nisu predstavljali posebno značajan narodnozdravstveni problem. Od nešto više od 100.000 umrlih građana tokom godine, više od 50 odsto činile su žrtve bolesti srca i krvnih sudova, sledili su maligni tumori sa već niz godina stabilnih oko 21 posto, a zatim drugi poremećaji zdravlja.
Zarazne bolesti su se nalazile pri samom dnu liste uzroka smrti, sa ukupno oko 100 umrlih, što je manje od 0,1 odsto. Kada se izuzmu najčešće među njima, grip i sida, rizik da se umre od ostalih zaraza prema zvaničnim statističkim podacima bio je otprilike isti kao i da čoveka ubije grom.
Ovakva epidemiološka situacija napadno odudara od strukture obolevanja i umiranja u godinama po okončanju Drugog svetskog rata. Primera radi, procenjuje se da je samo leta 1946. godine u zemlji od oko 15 miliona stanovnika, malarična groznica tresla 1,2 miliona građana. Te godine je od pegavog tifusa registrovano preko 900, a od tetanusa skoro 300 smrti.
Usledili su obuhvatni programi suzbijanja tuberkuloze i pegavca, potom iskorenjivanja malarije, i na kraju eliminacije difterije, tetanusa, dečje paralize itd. To su bile akcije koje su zahtevale ogromna sredstva i masovno angažovanje kadrova, ali su i rezultati bili impresivni.
Međutim, ne samo u kolektivnom sećanju, već i po svim objektivnim pokazateljima, posebno po svom intenzitetu, bilo je bez presedana suzbijanje epidemije velikih boginja u proleće 1972. godine.
Ta epidemija je ostala u kolektivnom pamćenju kao dramatičan događaj, sa većom ili manjom dozom romantične prebojenosti i skoro po pravilu neskrivenim ponosom zbog uspešne pobede nad virusom. Još uvek su živi mnogi svedoci tih dešavanja, bilo da su aktivno učestvovali u suzbijanju bolesti, bilo da su postali nevoljne žrtve nametnutih protivepidemijskih mera. Neki usmeno prenose svoja izbledela sećanja, a neki su na papir stavili sopstvena viđenja borbe sa variolom. Sva ta svedočanstva deluju krajnje autentično, ali se često znatno razlikuju. Skoro je opšte pravilo da ono što se o događajima u javnosti misli – nezavisno od činjenica – presudno oblikuje odnos prema stvarnosti.
Leta 1946. godine u zemlji od oko 15 miliona stanovnika, malarična groznica tresla je 1,2 miliona građana. Te godine je od pegavog tifusa registrovano preko 900, a od tetanusa skoro 300 smrti
Čak ni stručna literatura posvećena epidemiji – pre svega dva velika simpozijuma o dešavanjima u Beogradu i u celoj Jugoslaviji, uz niz drugih naučno-stručnih i popularno pisanih publikacija i pojedinačnih članaka – ne daje skladnu sliku o dešavanjima u proleće 1972. godine. Važan oslonac za rekonstruisanje prošlosti mogao bi da se nađe u laičkoj štampi tog vremena i, pre svega, u arhivskoj građi, pohranjenoj u Arhivu Jugoslavije i drugim odgovarajućim fondovima i depozitima.
Ostaje da kompetentni istoričari, sa vremenske distance od pola veka, pristupe kritičkoj analizi i sintezi dostupne dokumentacije. Vreme je da se pruži zaokružen pogled na najskuplju, najdramatičniju, najobuhvatniju i najambiciozniju akciju zdravstvene službe u posleratnoj Jugoslaviji. To iskustvo pomoglo bi da se objektivno sudi i o tekućim naporima u suzbijanju kovida-19.
