Ranko Pivljanin, kolumna za portal Nova.rs
Nema nevinih u ratu u Ukrajini. Pri tom najmanje mislim na Ukrajince, naročito na desetine miliona stanovnika nesrećne zemlje (kako god se izjašnjavali i za koju god opciju bili) koja je tokom istorije šetala od ruke do ruke velikih sila a svaka joj je, u zavisnosti od sopstvenih interesa i raspoloženja, opalila po neki šamar dok sada nije došlo do ozbiljne tuče u kojoj pucaju lobanje, gore gradovi, ravnjaju aerodromi, obezglavljeni ljudi beže, majke gube sinove...
Mislim na dvojicu kavgadžija koji su za svoju tuču izabrali „krčmu“ pod imenom Ukrajina: jedan – Rusija, uleteo je unutra i lomi inventar, ne štedeći ni žive ljude: drugi – Zapad (oličen u NATO, čitaj Amerika) stoji u dvorištu i huška osoblje da se bije sa nadmoćnim siledžijom (kojem kao uvodi sankcije preko leđa Evrope), dajući im „podršku“, pišući rezolucije, donoseći zaključke, dodajući prazne flaše da se imaju s čim tući i povremeno preteći da će svući jaknu i utrčati da ih brani, po principu: drž’te me da ga ne ubijem.
Ukrajina je tako pretvorena u onu livadu čiju travu gaze slonovi u fajtu. Postala je kolaterala globalnog odmeravanja snaga dvaju super-sila kojima ne pada na pamet da same uđu u ring i reše međusobice, jer su apsolutne svesne da tu ne može biti pobednika već samo obostrani nokaut uz mrtvu publiku u dvorani. Ali zato ne propuštaju šansu da nadvlače ruke preko tuđih leđa, bila ona avganistanska, sirijska, libijska, iračka.., onomad, bogami, i srpska, a sada evo i ukrajinska.
Ovaj rat su prvi put „odložile“ Francuska i Nemačka (obe, a naročito ova druga, potpuno svesne posledica) kada se 2008. godine u Bukureštu raspravljalo o prijemu Ukrajine u NATO pakt što je trebalo da bude finale američke doktrine u vezi sa istočnim rivalom koja je podrazumevala potpuno izbacivanje Rusije iz Evrope. Bila je to strateška greška Zapada (SAD) i ona je Rusiju odbacila kao partnera i napravila je neprijateljem koji je zauzeo odbrambeni gard. Onda je, nakon što je sahranila i poslednju nadu da će moći nešto da se dogovori sa Zapadom, koji je izneverio svaki dogovor od kapitulacije Sovjetskog Saveza, odvojila pesnicu od svog lica i raspalila po prvom koji se namestio, ili su ga namestili i sad imamo šta imamo.
A to što smo dobili niko od pametnih ljudi, država i naroda nije tražio: drugi ozbiljni rat u Evropi u poslednje dve i kusur decenije. Prvi je, ako smo zaboravili, bio protiv Savezne Republike Jugoslavije 1999. koji je pravdan istom retorikom kojom Rusi brane invaziju na Ukrajinu – zaštita nevinog albanskog stanovništva od „genocidnih“ Srba; odnosno zaštita ruskog življa pred „nacističkim“ i „izmanipulisanim“ ukrajinskim hordama. SAD-Rusija, rezultat jedan prema jedan, plus otcepljeno Kosovo, odnosno deo Luganjska i Donjecka, prethodno i Krim.
Kad se ove najmanje brojke konvertuju u konkretne žrtve onda u prvom slučaju imamo hiljade mrtvih Srba i Albanaca i razrušene gradove, sela i infrastrukturu Srbije; u drugom mrtve Ukrajince i ukrajinske Ruse ( tek će se, na žalost, svoditi računi) i razorenu ukrajinsku državu. Zapravo, nemamo ništa osim globalne nesigurnosti i pretnje planetarne kataklizme u kojoj će, ako se ne opameti, po treći put u 120 godina prvo izgoreti Evropa. Ima li, stara i senilna dama, snage da se trgne?
