Ranko Pivljanin, kolumna za portal Nova.rs
Ako ćemo idealistički, nije posao niti pozvanje novinara da navija za bilo koga od političkih takmaca, niti da se stavlja na bilo čiju stranu.
Međutim, kako stvari ni u čemu nisu crno- bele, tako je i ovde često teško napraviti jasnu distinkciju između onoga što bi se strogo moglo nazvati političkim novinarstvom i onoga što se definiše kao nedvosmislen politički angažman, pa se te stvari često znaju ispreplesti. Istovremeno, napor novinara da bude „iznad situacije“ često zna da odvede u bedni oportunizam, ume da zaliči na kukavičluk ili na pokušaj da se bude, što bi se reklo, „malo trudan“ a to, kao što znamo, ne biva.
Čemu ovo „teoretisanje“? Zbog toga što se dešava da vas najgora vrsta iz branše – ona koja niti se bavi novinarstvom, niti politikom, već bez ostatka i besramno služi određenoj političkoj opciji – zna etiketirati i prozvati da se „bavite politikom“. Kad ti ližisahani tapšu, peze i slave uspehe svog političkog patrona na čije konferencije za štampu idu kao na poklonjenje sa unapred izdiktiranim pitanjima u rukama, onda se oni, jelte, ne bave politikom. Kad se neko drugi usudi da mu postavi kakvo suvislo pitanje, onda taj lično od Gospodara bude proglašen „političarem“.
I tu dolazimo do toga da li novinar može i sme imati sopstveno političko mišljenje i da li sa njim treba da izlazi u javnost? Usudio bih se reći, ne samo da sme nego bi i trebalo, ali samo pod jednim uslovom: da je to mišljenje isključivo produkt i posledica njegovog ličnog ubeđenja, a ne prosto „navijaštvo“ i pravdanje „fakture“ koju mu je ispostavio neki od centara (političke ili ekonomske moći), bio on iz vlasti ili iz opozicije.
Prvo podrazumeva razmišljanje sopstvenom glavom, drugo tuđom. Prvo od vas pravi bednog slugu i medijsku prostitutku (koja posle ide iz ruke u ruku, kako se vlast menja), drugo čoveka sa stavom koji, zna i da košta, ali je, u svakom slučaju (osim u onom novčanom) daleko isplativiji od prve opcije.
Dakle, da konkretizujemo: ovo razmatranje i preispitivanje inicirala je kandidatura profesora Vladete Jankovića (imao sam priliku i privilegiju da slušam njegova predavanja iz „Antičke poetike“, ako se dobro sećam naziva njegovog predmeta na Filološkom fakultetu) za gradonačelnika Beograda od strane dela opozicije. To je aktiviralo dežurne režimske nosače kofa sa fekalijama da ih ovih dana prosipaju po profesorovoj glavi - poštedeću vas detalja, dovoljno je reći da zaudara na kilometar.
I da li sada, zarad famozne novinarske objektivnosti i „nemešanja“, treba na isti način tretirati gospodina Jankovića, dokazano doslednog u političkom angažmanu i u gospodstvu, i njegove moguće takmace sa „druge strane“ u vidu raznih Vesića, Šapića, Brnabićki ili koga već vlasnik ove živopisne menažerije isturi u prvi plan da slome profesora i nastave pogibeljnu misiju provincijalizacije jednog velegrada i njegovog pretvaranja u palanku, poigravajući mu se resursima, ulicama, trgovima, parkovima, spomeničkom kulturom, muralima, mostovima...
Ne treba. Beograd u aprilu mora „pasti“ ne bi li se ponovo rodio, a onda svojim primerom pomogao da se u skoroj budućnosti oslobode i ostali „oteti“ gradovi, varoši i sela diljem ove naše Srbije. Iskreno sam ubeđen da se profesor Janković nije kandidovao kako bi proširio kvadraturu stana (kuće) i bio „na televiziji“ nego da nešto pokuša da promeni nabolje. Ako grešim, glasajte za Šapić - Vesića, s njima sigurno znate na čemu ste. Samo pripazite, dok budete išli na glasanje, da u nekoj rupi ne iščašite članak na nozi ili slomite kuk.
