Piše Milenko Vasović, kolumna za portal Nova.rs
Pre dve i po godine u Nišu je nožem izboden Uroš Janjić, briljantni student elektronike. Morao je u bolnicu, probijena mu je plućna maramica, imao je unutrašnja krvarenja.
Ovog mladića i njegovog prijatelja napala je grupa vršnjaka, smetao im je natpis na Janjićevoj majici: „Antifašistička akcija“.
Niko od napadača još nije osuđen – i februarsko ročište je odloženo, a među optuženima nema ideologa akcije, „junaka“ koji je od Uroša tražio da skine pomenutu majicu. Neki u Nišu misle da su ga zaštitili uticajni roditelji. Moguće, ali to je jednostrano tumačenje.
Mržnja i nasilje u Srbiji imaju mnogo moćnije zaštitnike, od Andrićevog venca, preko Nemanjine ulice do udbaške centrale. To znaju i tužioci i sudije i tabloidi i one dve televizije… svi. Što bi rekao profesor Božović „mržnja je politička strategija vlasti“. Ne taktika, nego strateški pravac.
Taj „strateški pravac“ raširio je proteklog vikenda na vaterpolo utakmici Zvezda-Šabac parolu „Šiptar, Hrvat, Balija, nisu moja bratija“. Pogani transparent valjda treba da otera tek ustoličenog Zvezdinog trenera, proslavljenog crnogorskog i jugoslovenskog vaterpolistu Mirka Vičevića. Ne dopadaju se „delijama“ (kakve su to pa „delije“) Mirkova krvna zrnca.
Kao nekadašnji zvezdaš i kao čovek, mogu samo da kažem - Izvini Mirko. Ne misle svi u Beogradu, niti u Srbiji kao ta grupa „navijača“. Niti njih interesuje vaterpolo, niti oni znaju išta o tebi, njih je poslalo da se unerede kraj bazena. Oni su posao obavili (zato će dobiti apanažu) bez razmišljanja. Da su razmišljali otišli bi do kuće onog Šarića ili Marovića, pa od njih branili Srbiju. Veća su oni nesreća od jednog zlatnog olimpijca iz Kotora.
Ne znam šta će Mirko odlučiti, ali mi se čini da će pogrešiti ako ostane na Zvezdinoj klupi. On je odabran za održavanje razdražljivosti onog dela nacije koji se hrani progonom drugih i drugačijih i to se neće promeniti. Čak ni titulama, ni prelaskom u pravoslavlje, ni srpskim pasošem...
Jedino bi ga izvadilo da kupi stan u Beogradu na vodi. I to neki suludo veliki i ludački skup. To je ovde mera ljubavi prema Srbiji, to je gotovo pa najveći patriotizam, dokaz lojalnosti „vođi“, ulaznica za sve. Jer, interes trgovaca ne zna za granice.
Mirko je žrtva državne laboratorije za mržnju. Njeni spoljni saradnici po medijima šire strahove, povraćaju u Skupštini, a udarna pesnica kontroliše sportske tribine i ulicu.
Dok ovo pišem (sreda pre podne), ministar Udovičić se nije oglasio. Tri dana mudro ćuti, a stigao je da ružičastim gledaocima prenese utiske sa Zimske olimpijade. Sramotu u SC „Gale Muškatirović“ nije stigao da registruje, osudi, da pruži ljudsku podršku kolegi Vičeviću.
Nije Udovičić jedini plivač čiji se moralni odraz davi u plićaku. Ministar se samo ponaša prema očekivanju. U temelje sistema se ne dira, oni se ojačavaju i podupiru. Svejedno da li se napada vaterpolo trener, crtaju Mladićevi murali ili poteže nož na antifašistu. Da i ne pominjem pesmu pribojskih policajca.
Kad se u javni prostor useli mržnja, onda više nema priče o inflaciji, sirotinji, niskom standardu, krađi glasova i umiranju lekara. Niti o korupciji koja se hrani i brani svim sredstvima.
