Piše Dejan Žujović, kolumna za portal Nova.rs
Dok mi se drob okreće gledajući oko sebe, radoznali čitaoci Branka i mene zakucavaju u stolicama. Izgleda da je svako od nas bio u nekoj ovakvoj kafani. Gledao poznate stvari i pravio se da je sve u redu. Nije ogovarao ove iz vlasti da ne bi radio čekić u glavu, a ove iz opozicije jer su svete krave srpske građanske misli. Svi gledamo iste stvari, a pristajemo na njih iz različitih razloga.
Za jednim stolom sam sedi Vulin. Gledam ga i razmišljam da li da pozovem Hitnu. Čovek nešto promrmlja, onda ustane, seda u stolicu sa suprotne strane stola, i odgovara. Sam sebi. To toliko brzo radi da ti se u jednom trenutku čini da za stolom sedi trojica Vulina.
Najveća gužva je u jednom ćošku kafane. Visoki gospodin punih usana, obučen poput mađioničara, zabavlja društvo. Kraj našeg stola prolazi gazda kafane, bez lica i imena, i zadovoljno komentariše: “Jedan je naš Aca…”, dok ovaj jednim potezom ruke čini da čovek kraj njega nestane. Biće pronađen tek za tri godine. Iluzionista jednim potezom ostavlja publiku golom. Bez odeće i novčanika. Iz unutrašnjeg džepa deli svakome po jednu crvenu, ovi vrište u ekstazi od sreće. Bolesniju tačku ne videh odavno.
U zasebnom delu prostorije, za dugim stolom sa kariranim stolnjakom, sedi veća grupa starijih ljudi. U miru, bez izgovorene reči, oni jedu i piju šta im se servira. Prave se da ne vide iluzionistu u ćošku, kao ni ostatak veselog društva. Paze samo da se ne isflekaju. Konobar u prolazu komentariše: “Eh, da su svi kao naši akademici…”
U jednom trenutku videh nešto da se provlači ispod stolova. Kao da traži slučajne otpatke. Prvo pomislih da je neki pulin, ali prepoznah Milomira. Ne muva se ispod svakog stola, samo kod onih u ćošku, gde je trpeza najbogatija. Iskusno. Vide se godine gladi u biografiji.
Jeste najveća gužva oko iluzioniste, ali primećujem da je većina ostavila nešto od garderobe u našem delu kafane. Pretpostavljam da bi imali izgovor da se vrate ako tačka bude nezadovoljavajuća. Najgora vrsta publike. Neverna. Svestan je i umetnik toga, pa sve češće tera jednog mršavog mladića da otvara kasu kafane. A on mali, malecki, majušan. Nigde ga nema. Kada vozi auto svi misle da kola idu sama, ne vidi se nigde. Priča se po kafani i da je i tako mali uspeo da se popne jedne večeri u bager. Svašta se priča po kafanama, ne treba se obazirati. Idioti su to. Totalni.
Reših da bacim pogled u kuhinju, da vidim kako je sređena. Kada sam provirio, srce mi se steglo. Odrpani neki svet, crn u licu i nesigurnog hoda, vredno secka salate i pečenje na pravilne kocke. Lepo vidiš da to nisu okusili godinama, ali ćutke rade. Kraj peći, naslonjen na lopatu, stoji gospodin sav u crnom. Ozbiljnog lica. Prepoznajem Tomislava. Zamišljeno posmatra ćumur koji se žari i nestaje, kao jedna pevačica sa nasipa u našim sećanjima. Nema tu suze i neće je biti.
Čujem neku galamu iz sale i vraćam se. Mnogi gosti su počeli da se bune što nisu posluženi. Prepoznajem brojne zvezde YT kanala koji su predviđali razne kataklizme, vanzemaljce, suđenja moćnicima. Ekipa sjajna i za gledanost tih kanala i za Padinjak. Oštro galame i prete da će da izađu ispred kafane da štrajkuju. Niko sa stalnim zaposlenjem, mogu da sede ispred kafane celu večnost. Gazda ih poslužuje ovalima prepunih kostiju. Ućutaše se kao šarplaninci.
Gledam Branka i hoće suza iz oka da krene. Razmišljam o svom dobrom i čestitom svetu koji obezbeđuje piće i hranu ovoj kafani, a živi životom bednika. Hoće li taj svet jednom da se doseti da je vreme za promenu vlasnika i renoviranje? Da je došlo vreme fajronta???
