Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Niko kao vojvoda Šešelj ne ume da razlikuje rodoljuba od izdajnika, znajući dobro da je svako od nas jedno ili drugo. Dolazi iz čudovišne sfere gde se najbolje zna šta je najgore, život i smrt su ga uvežbali da baždari tuđu ljubav prema tuđoj dedovini, koju su on i njegovi nastavci zagadili i ostavili na izdisaju.
Nije mi po meri otadžbina u kojoj je vojvoda mera ljubavi prema njoj i busanjem u bujna prsa određuje šta je to mržnja i izdaja. Ako je on tako razuđen po prostoru a u stalnom paktu sa zlom – arijevac uzor i ikona naciona – sasvim sam na drugoj strani, tamo gde se ne pripada bilo kome. Dobro je biti što dalje od divljeg plemena sa takvim poglavicama.
Niko kao Palma ne ume tako da unovči svoju ljubav prema sebi. Njegova ogledna domaćinska Srbija nastala je kao nasilni etno eksperiment. To je već davno idila neostvarivog blagostanja, i taj opit sve brže klizi u mrak.
Iz te pomrčine, odeven u crno, izranja ponekad Palma na danje svetlo, kao egzotično drvo koje ne raste uz Moravu, ili krupni rečni sisar, maneken apsurda, feudalac u Jagodini Jovanče Micića. Ostvario je svoj raj, otvaranjem državnog Sezama plaća kmetove uverene da je to najviše što se u milosti može imati. Isplaćuje kako koga, koliko zahvati šakama, bog je gore, on je samo batina, sultanov vezir za centar Srbije. Rasipa svoj hedonizam u sobama za zabave i deli ga sa sličnima sebi u zamenu za nedostatak dokaza o tome kako je dospeo na vrh jagodinske evolucije.
Niko ne može, kao Milomir Marić da tako dugo tone u živo blato, da hvata dah u tom glibu prepunom sličnih sebi, i da bude toliko zadovoljan onim što jeste. Niko nije toliko spreman na sve kao što je on, nešto među polusvetom koje toliko lako podnosi sve što se inače ne može podneti. Intimni je prijatelj Vladara, podatak koji je od presudne važnosti za ovu priču. Izabran je da bude plaćeni ispovednik, vernik i blentava dvorska zamlata, seiz upućen u porodične stvari, prevremeno istrošeni starac koji se pretvara da je živ u nastranom skladu sa sablastima koje voli.
Njih trojicu Vladar je izabrao kao udarni odred za obračun sa Ponošem. Zašto upravo njih? U simbiozi, oni su idealni izvor nedostatka bilo čega što ima smisla, crna rupa u naumu da proguta sve što vredi. Sva trojica stižu iz istog etičkog mulja. Imaju najuzbudljivije rodoslove i stravičan ugled među svima koji su davno izgubili sve od toga.
Vladar se uplašio generala, iz nekoliko razloga: Ponoš ima karijeru bez mrlje. Izgleda da se ne boji nikoga. Može da podnese udarce nitkova, koji će biti podlački lažljivi, mrzilački i maloumni. Bez milosti i poštenja, napad čopora napujdanog i naučenog da prepoznaje ljude i kida meso sa njih.
U poštenom nadmetanju, Zdravko Ponoš je bolji takmac. Srbiji konačno treba predsednik, a ne vođa bande.
Uz očekivanu otpornost na moral i ljudsku čast, trojka je, koristeći posebne oblike života kao ispomoć, pokazala manjak kreativnosti, pa i pameti. Na šta se svodi blaćenje generala za koga se blato slabo hvata? To su stereotipi davno portrošeni još u ranim radovima opskurnog vojvode ničega: izdajnik, strani plaćenik, špijun. Uz ocene da je bio loš načelnik generalštaba, koji je „upropastio vojsku, i sveo je na lovačko društvo“ da je „topio avione“ i otvorio kancelariju NATO-a u Beogradu.
Želelo se da to ne bude obično provlačenje kroz glib, nego potpuno uništenje protivnika, negacija bilo čega što on u suštini jeste. Vučić je želeo da presudi svom ozbiljnom protivniku koristeći najteže buzdovane. Ali, izgleda da takav progon podiže ugled Zdravku Ponošu, koji mirno podnosi javni linč rulje. Čovek sigurno vredi kad talog baca na njega najgadnije supstance, jedino što ume da stvori.
Zamislimo ovo: ista trojka uz gomilu stvorova željnih da budu oprani, govori o svom sadašnjem poslodavcu kad taj ponovo postane ono što zaista jeste: niko i ništa.
Šešelj je već napisao knjigu o njemu pod naslovom: Srpski baron Minhauzen, Aleksandar Vučić. Imao bi osnivač radikalskog zmijskog gnezda šta da kaže o najmanjem jajetu, i ne bi ga štedeo. Pa ni Palma željan državne kase i izleta sa Jagodincima do Beča. Još bi da negde ode, piruje i nešto naskoči.
Marić bi tvrdio da je neprekidno zajebavao ludaka. Spreman je da svedoči o njemu, čeka da ga pozovu. Jedino on sve zna, samo je pokušavao da odagna smrad.
Izdajnik zemlje mu je zagadio Ćirilicu, više od njega samog.
