Ljubodrag Stojadinović, tekst za Peščanik.net, 11.2.2022.
Rab božiji Karić Bogoljub, vođen naumom da se večno obnavlja, odlučio je da uđe u vremensku mašinu. I tako vrati sebe, putujući fenomenom neobjašnjivog postojanja 20 godina unatrag. Bio bi neuporedivo mlađi pošto se mladim oseća, suviše je rano za njega za kasne šezdesete.
Odnekud zna da je taj ulazak u vremenski rikverc stvar obične birokratske procedure, pa bi Bogoljub, zvanično rođen onda kad već davno jeste, bio u stanju da zaboravi nicanje svojih čuvenih pećkih brkova. Bio bi dakle ponovo zadojen buntovnim mlekom tek 1974. a sve mu to ostavlja mesto u prostoru i vremenu za nova velika dela.
Bile bi mu poništene najbolje godine, kad je klepao motike i svirao po slavama, ispratnicama i drugim veseljima sa bendom La kampanela, ili sličnog imena. Izgubio bi vreme u kome je upoznao ljubav svoga života, Milanka li beše? Suviše rano za svoje oduzete godine bi sreo Slobu, ne bi tek tako stigao da čitavu dinastiju prebaci u Beograd, osvoji ga i zasadi u njemu plemenitu aristokratsku lozu.
Ali, dobro, neka to budu problemi Bogoljubovih nežnih godina, koje bi mu dobrodušni matičar vratio pod prilično stare dane. Valjalo bi da mu neko prepriča sažetak Slike Dorijana Greja, Oskara Vajlda. To je priča o velikom zlu koje opstaje u telu koje ne stari, ali njegov portret prima na sebe sve rane i kraste, pa sliku umesto modela pustoše godine, te se ona pretvara u grozno lice prekriveno čirevima i gnojem.
Konačno, Dorijan Grej postaje to što istinski jeste, bolesna stara nakaza, a portret biva vraćen u oblik koji je estetski podnošljiv.
Osim nastojanja da se bude večan na ovom svetu, Bogoljub nema sličnosti sa Dorijanom Grejom. On čak nije, kao mnogi bogataši, tragao za eliksirima večne mladosti, ili planirao zamrzavanje svoje celokupnosti dok se ne pronađe lek protiv smrti. Mada Vladimir Jankelevič, francuski filozof koji se bavio svetim tajnama umiranja, kaže da je lek protiv smrti sama smrt. Ona onemogućuje saznanje da smo mrtvi. Nešto kao epikurejska uteha.
Bogoljub nije imao u vidu večnost koju bi našao u još neotkrivenim tajnama kako se ona dostiže. Zasad bi išao putem birokratske zabune, koja bi mogla da upali kod svevišnjeg beležnika vremena tamo gore. Šta smo imali: BK nema 68. kako je zapisano u nebeskim aktima, nego 48. Takvi su običaji u Srbiji, rođenje a i sve drugo može da bude antidatirano, i krivotvorenoa ako neko poželi da se zvanično brojanje na mestu sudbine uspori, ili potpuno ukine, onda se postupak ponavlja. Bogoljub, a i još neki ljudi željni sopstvene višestruke natalne senzacije, mogli bi da krenu u postupak obnavljanja sebe, kroz promenu celokupnog bića, dograđivanje života uzastopnim rađanjem i brisanjem vremena.
Kako je inače, rabu božijem Bogoljubu Kariću, sinu počivših Danice i Janićija Karića, došla do pameti takva veleumna ideja matičnog kalemljenja? Možda posle dugog, temeljnog razmišljanja o svim posledicama igre sa vitalnim kalendarom. Život inače nije ništa drugo, nego besmisleno bivstvovanje između dva ništavila. (Artur Šopenhauer)
Ništavilo je sve što nije postojalo pre rađanja. I ono što ne postoji posle života. Ali ga onoliko ima među živima. Bogoljub bi sve svoje godine do nove inkarnacije 1974. poništio, ali se ne bi sećao da to doba nije ni postojalo za njega. Filozof Jankelevič možda nije u pravu. Nije to lično doživeo, kao što nije niko, pa ne može da zna čega sve nema tamo gde nema ničega.
Bogoljub bi pobio tezu filozofa svojim iskustvom. Pre rađanja 74. nečega je bilo, pamti kao u magli. Ali, nije u tome stvar. Svoju neograničenu trajnost, Karić posvećuje osvežavanju penzijskog fonda. Do smrti, koju će stalno odlagati uz pomoć matičara, biće zaposlen. Njegov model ukinuo bi penzije kao nepotrebni izdatak, matičari bi ukidali godine izabranih kao nepotrebni balast.
Takav Dorijan je spreman da uđe u koaliciju sa istinskim gospodarom života. Javljaju da je sa braćom već na pravom mestu. To je prvi znak da je Bogoljub duboko zašao u adolescenciju u zemlji neslućenih mogućnosti, prvi u svetu kao proizvod matičarskog genetskog inženjeringa. Zrelo novorođenče u službi Poglavice.
I tako bi, kao što kaže bajka, živeli srećno, do kraja naših života.
Ali, odlazak kod Svetog Petra u jednom času ipak nije moguće izbeći.
Je li Kariću, kako je to ispalo da si umro dva dana pre svog rođenja? I kako si stigao ovde?
Uvaženi Sveti Petre, stradao sam u sudaru bugarskih vozova, ostvarujući svoje demokratsko pravo. Svojih vozova mi nemamo. U punom procvatu mladosti ste me pozvali, ako shvatate šta želim da kažem. Došlo je do greške, tamo dole. Matičar, koji mi je radio novi postupak, bio je pijan. Smakao mi 30 godina umesto tri. Tako da sam se rodio prekosutra.
Služićeš Nečastivom i bićeš ponižen u večnosti!
Znači pakao!
Ni ja ne znam šta je to. Vraćam te tamo odakle si došao.
