Piše Stojan Drčelić, kolumna za portal Nova.rs
Čovek se rođenjem zvao Ramiz Hamzić. Samo on zna, a mi tek možda površno možemo da naslutimo kojom je mukom, kojim strahovima i moranjem, tokom devedesetih, nateran da promeni ime u Kristijan. I uzme majčino prezime Kostić. Ramiz Kristijan Hamzić Kostić ubijen je kao ulični svirač koga je ceo Novi Sad znao kao Blekija. Ubijen kao pas, kao neki odlutali Bleki. Čovek koji je prodao stan da pomogne prijatelju za operaciju srca. Obnevideli i nadrogirani Žarko R. (21) iz Žablja, gazio ga je do smrti. Nije se zadovoljio sa 390 dinara koje mu je ulični svirač dao. I tako.
Da vrištiš od muke ili ćutiš od bola. Da sa te kratke vesti kao oštrim nožem dereš, da kajišaš, sloj po sloj tuge i nepravde, da ne znaš šta te kao čoveka više porazilo.
Ne znam koji je od njih dvojice, Hamzić ili Kostić, prodao stan da plati operaciju prijatelju. I ne zanima me, jer je to gest Čoveka, sa velikim „Č“ i to bi mu najbolje pristajalo i kao ime i kao prezime.
Verujem da će ga Novi Sad tako i pamtiti. I da Bleki neće završiti na pasjem, bezimenom groblju zaborava.
Ono od čega se jeza penje uz kičmu je neumitnost pomisli kako izvan nasilja, straha i pretnji drugačije društvo u Srbiji, ne samo da ne postoji, nego kao da nije ni moguće. Kao da drugog modela nema, kao da je trajno iz kalendara ovog našeg sveta izbrisan dan bez nekih cokula koje gaze.
Kao u životinjskom carstvu, gde se sve animalno vatrometom slavi, a ljudi i ljudskost postoje samo greškom, sakriveni i preplašeni pred agresijom, odbegli kao u ranohrišćanske katakombe, jedinom sigurnom mestu od zla i nečastivog.
Isuviše jednostavno bi bilo ovakvu kliničku sliku zajednice pripisati isključivo desetogodišnjoj vladavini Vučića. Raspamećeni smo i dezorjentisani temeljno i znatno ranije.
Ipak, brižljivim uvidom u istoriju bolesti očevidan je kontinuitet propadanja s povremenim skokovitim pogoršanjima, čiji je zenit permanentog silovanja institucija, od porodice do sudova, od države do škole i do zdrave pameti, dostignut za vreme naprednjačke vladavine.
Nema drugog ishodišta, nema drugog rezultata sem nasilja. Blekijevo je ubistvo tek podsetnik da se u Srbiji Aleksandra Vučića mržnja redovnije hrani od dece i siromašnih.
I maže na hleba.
