Čedo Maksimović, profesor emeritus Imperijal koledža u Londonu, ekspert za upravljanje gradskim vodama
U projektu „Čista Srbija“ nešto baš mnogo smrdi
Izgradnja 250 postrojenja za preradu otpadnih voda koštaće četiri milijarde evra. Za toliko će se država zadužiti i to ne bi bilo tako tragično da ne postoje bolja i mnogo jeftinija rešenja, za koje državni vrh neće ni da čuje. To je kao kada bi rešila da svim građanima umesto savremenih po mnogo višim cenama kupi crno-bele televizore. Možda se odgovor krije u tome što su za jeftine projekte – male provizije
Кada neko pokuša da domaćim vlastima dobronamerno ukaže na neki problem i predloži inovativna rešenja, sledi mu ili potpuno ignorisanje, ili optužba da hoće da ruši državu, ali i nezaobilazno pitanje: „A, ko si, bre, ti“? Jer, ko sme da dirne u silnu pamet najužeg državnog vrha, koji „sve zna najbolje“ i odlučuje i o tome ko će biti predsednik neke opštine i direktor javnog preduzeća, prvenstveno po kriterijumu poslušnosti.
„Bio sam profesor Građevinskog fakulteta u Beogradu, a od 1996. radim na Univerzitetu Imperijal koledž u Londonu, sada u statusu profesora emeritusa, i ’samo’ 50 godina se bavim svojom strukom“, tvrdi Čedo Maksimović, svetski ekspert za integralno upravljanje gradskim vodama, koji je osnovao i bio rukovodilac Međunarodnog istraživačkog centra za gradske vode, čiji je pokrovitelj Unesko. A on je takve napade već doživeo, pokušavajući da se izbori sa vetrenjačama.
Pošto na njegove višegodišnje pokušaje da kroz „institucije sistema“ – preko predsednika države, premijerke, ministara i gradonačelnika velikih gradova - u Srbiji počnu da se primenjuju savremene metode planiranja urbanih ifrastrukturnih sistema niko nije reagovao, Maksimović je pripremio seriju kratkih popularnih izlaganja i postavio ih na Youtube (https://www.youtube.com/channel/UCFTZI WQTW4wfZ_IJDaBRljw) Na taj način obratio se i najodgovornijim u državi, ali i onima na kraju lanca odlučivanja, građanima, u pokušaju da „pomogne Srbiji da preskoči civilizacijski period od čitavog veka, i dobije najrazvijeniju i najjeftiniju tehnologiju za postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda (PPOV)“. Građani to zaslužuju i treba i da bezuslovno zahtevaju.
„To je, nažalost, ovde teško da se prevaziđe, jer su za jeftine projekte – male provizije“, kaže za NIN ovaj stručnjak. U tom svetlu tumači i sprovođenje dela plana Čista Srbija, koji se, pored ostalog, odnosi i na za izgradnju i rekonstrukciju kišnih i fekalnih kanalizacionih mreža i sistema za prečišćavanje otpadne vode u gradovima širom Srbije. Po zamisli državnog vrha, poslovi na planiranju i izgradnji oko 250 takvih postrojenja poveravaju se kineskoj kompaniji Čajna roud end bridž korporejšn - CBRC. Za tu investiciju država se zadužuje kod kineske Eksim banke, nemačke razvojne banke - КfW, Evropske banke za obnovu i razvoj i Evropske investicione banke. Zastarela tehnologija, koja će biti ugrađena u te sisteme, koštaće državu Srbiju najmanje oko četiri milijarde evra.
„To ne bi bilo tako tragično da predviđena tehnologija, naročito za postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda nije zastarela, odavno prevaziđena. To bi bilo slično kao kada bi neko danas doneo odluku da država uzme kredit da svim građanima Srbije, umesto savremenih kolor televizora sa tankim ekranima kupi mnogo skuplje velike crno-bele televizore sa katodnim cevima, prethodno ubedivši poslušni narod, masovnom propagandom, da dobija najsavremeniju tehnologiju. Skupe kredite vraćaće i naredne generacije, osim onih koji će, zbog višestruke upletenosti u korupciju, pobeći iz Srbije u inostranstvo“, slikovito upozorava sagovornik NIN-a.
Piše Dragana Nikoletić, Foto Đorđe Кojadinović
Opširnije u štampanom izdanju NIN-a od 20.1.2021.
