Teofil Pančić, kolumna za nedeljnik ''Vreme''
Došli smo, dakle, u fazu reciklaže: to je prirodna posledica sveopšteg truljenja. Tamo gde nema normalnog političkog i javnog života, ne može biti ni svežeg vazduha (čak, gle, ni onog bukvalnog!) ni bilo čega istinski novog. Ostaje nam da se jalovo vrtimo u sve užim krugovima potrošenih – ljudi, ideja, pojmova, sredstava. Ili da ono čega više nemamo ovde, jer smo ugušili svaku mogućnost da se ovde rodi i poraste, potražimo negde drugde.
Tako je, negde drugde u prostoru, prošle nedelje tzv. režim potražio kandidata za budućeg gradonačelnika Beograda. Sada se i na drugoj strani, “opozicionoj” ili barem “kritičkoj”, pojavila u izvesnom – a važnom – smislu reči srodna ideja. Ugledni pravnik Zoran R. Tomić dosetio se dr Vojislava Koštunice i nakon izvesnog proučavanja njegovog štono kažu profila, zaključio da bi ovaj bio idealan – ili, hajde: najbolji, ili bar najmanje loš – kandidat neke moguće udružene opozicije na budućim predsedničkim izborima. Što bi značilo da bi Koštunica imao da izađe na crtu Vučiću onako kako je, skoro dvadeset i dve godine ranije, izašao Miloševiću.
Koliko vidim, Tomićev predlog je dobio vrlo solidan publicitet, pa je sasvim moguće da bude shvaćen kao nešto više od jednodnevne medijske zanimacije bazirane na ekscentričnoj dosetki jednog profesora emeritusa. Možda ta ideja sledećih dana nakvasa do ozbiljne inicijative iza koje bi stala i neka realna politička snaga? Nije da mnogo verujem u to, ali znaj ti šta sve može da se desi tamo gde ništa odavno nije na svojoj adresi?
Režim, dakle, iscrpljenost svojih opcija nastoji da prevaziđe ekspanzijom u prostoru, a njegovi protivnici, evo, posežu za rešenjem koje znači (za početak) simboličku selidbu u vremenu, potragu za spasom “kucanjem na vrata zaboravljenih asova”.
Nisam bliski poznavalac lavirinata duha i duše Vojislava Koštunice, ali ne čini mi se naročito verovatnim da bi on pristao da učestvuje u jednoj takvoj šaradi, iz mnogih razloga, među kojima razložan strah od pretvaranja istorijske reprize u farsu nikako nije na poslednjem mestu. Uostalom, šta će to čoveku koji je na svim “funkcijama” već bio, ne mari da preko njih ganja ni pare ni sojke, a u Belanovici se baš lepo skućio? Pa sedi tamo spokojan kao neki spahija, povazdan čitajući Basarine romane i, kao ljubitelj Igija Popa, slušajući rane albume The Stoogesa na antiknom gramofonu na navijanje.
Ali ipak, šta ako ga mangupi nagovore zloupotrebivši njegov očinski nagon prema Otadžbini koja je opet u opasnosti?
Hajde prvo da vidimo kakve bi bile Koštuničine šanse. Istina je ovo: “svi ga znaju” (mada, najmlađi glasači, hmmm…), i niko mu ne može osporiti “državničko iskustvo”, kao ni lični profil nekorumpiranog čoveka. Nije to malo, i Koštunica, naročito nakon neke pristojne kampanje, ne bi bio tek prišipetlja i autsajder. Pri tome bi mu i sam dobrovoljni decenijski boravak u medijsko-političkom frižideru išao u korist, makar već i zato što ni na koji način i ni u jednoj ulozi nije statirao u pola svinjcu, pola kokošinjcu u koji je tzv. Vučić pretvorio političku Srbiju. Uostalom, da je on čovek drugačijeg habitusa od ovog bašibozuka, to valjda nikome nije sporno.
S druge strane, svako ko bi prigrlio ovakvu ideju, a da politički ne pripada konzervativnoj desnici, morao bi da se zapita: “A za šta ja to glasam glasajući za Koštunicu”? Preočigledan odgovor bio bi isti kao i 2000: “Glasam za Koštunicu samo da Ovaj ode”. Tada se Ovaj zvao Milošević, sada se preziva Vučić. Lepo; glasao sam onomad i ja, iz istog razloga, i ne žalim zbog toga, taman posla. Ali to ne znači da se može preći preko nekoliko činjenica: najpre, prvo je Koštunica, zasevši na upražnjeni tron krvavog diktatora, učinio isuviše toga da njegovo nasleđe bude više očuvano nego uzdrmano, kamoli iskorenjeno. Potom je sudbinski pripomogao zadrživom usponu tzv. gospodara A. V. tako što je podržao Tomislava Nikolića protiv Borisa Tadića (i doneo mu nimalo zanemarljivu količinu glasova, koja je, simpatično udružena sa “belim listićima”, bila dovoljna za karakušljivu, ali prekretničku pobedicu). Tako da je ovo u čemu danas životarimo ne baš jako posredna posledica svesnih političkih izbora i samog “gospodstvenog” Koštunice, i o tome ne treba imati nikakvih iluzija.
A kad već zamišljamo, zamislimo da Koštunica stvarno pobedi Vučića. I to fundamentalno, politički, ne samo personalno i privremeno. Verovatno bi (javni) život u zemlji postao bar malo pristojniji i snošljiviji, što nije za potcenjivanje, ali ima tu jedna strahovito važna začkoljica. Koštunica se suštinski samoisključio prvo sa vlasti, a onda i iz politike uopšte, zato što mu je bila nepodnošljiva i neprihvatljiva ideja da Srbija uopšte može politički da živi bez, mimo ili nakon “Kosova” kao svog ne samo identitetskog središta nego i sasvim konkretnog teritorijalno-političkog poseda. I nije li u to ime bio spreman da Srbiju, ako treba, sasvim izoluje od “Evrope”, odnosno od bilo čega što smeta halucinantnom tavorenju unutar tog njegovog fantazma? Nije li na toj tački neopozivo pukla tikva sa povodljivim i pragmatičnim demokratama, tim političkim agnosticima?
Zato, pre svega, nikada nakon 2000. Koštunica nikada nije bio deo ni jednog rešenja, ali je bio deo svakog problema. Zato je kanda ipak bolje da ostane u Belanovici i sluša Igija kako urla i mjauče: “Every night outta town, every night outta town, I go now, I go now, I pulsate, I’ll be all fine, man.” Komšije su tamo pitome, neće da ga biju zbog preglasnog rokenrola.
