Teofil Pančić, kolumna za nedeljnik ''Vreme''
Ne znam kako je vama počela godina, ali moja je krenula u velikom stilu: već prvih dana izvesni građanin mi je iskreno i srdačno poželeo sve najgore u daljem životu i radu. Baš tako je napisao: sve najgore. Bez mnogo strasti, ali sa dubokom ubeđenošću. Ako mi sutra, recimo, kamion padne na glavu s trećeg sprata, taj građanin će otvoriti šampanjac, a njegov će budući život drastično dobiti na kvalitetu jer više neće deliti ovaj svet sa mnom.
Nije to po sebi ni čudno ni strašno: desi se da se, bauljajući kroz život, jako zamerimo nekim ljudima, ponekad vrlo bliskim. Pa se iz velikih ljubavi ili prijateljstava izrode strašne omraze. Čudno je, međutim, a možda i strašno, to što ja tog građanina uopšte ne poznajem, ne znam ni kako se zove, šta radi i gde živi, ništa loše mu nisam učinio, niti sam mogao, jer nismo ni u kakvoj ličnoj i stvarnoj relaciji. Samo sam, eto, napisao nešto što mu se nije dopalo. Što ga je iznerviralo. Izulo iz cipela. Izbacilo iz ravnoteže. Poništilo mu dejstvo lekova. Pa je morao, morao, da se oglasi, verujući i nadajući se da ću ja njegov glas primetiti, i da mi poželi to svoje sve najgore, a ja sad neka vidim šta je to za mene najgore, njemu je svejedno šta je sve dok je meni loše.
Ponekad razmišljam o tom čoveku, nepoznatom sabratu, i mogu vam reći da nisam ravnodušan prema njemu. Jasno mi je da mu nije dobro, jasno mi je da pati. I ne samo o njemu nego o stotinama, valjda i hiljadama onih koji su me ovih dana zatrpali najneverovatnijim (mada, jbg, mahom tužno banalnim) uvredama, simpatično zakamufliranim pretnjama i lepim željama od one vrste kao što je ova gore navedena. To su ljudi koje – u njihovom fizičkom obliku – srećem, ili bih ih mogao sretati, po ulicama, u radnjama, u autobusima, ljudi koji udišu isti zagađeni vazduh, koji troše iste društvene toksine koji su nalegli na ovu zemlju; plus oni koji, negde daleko odavde, uzdišu za tim toksinima tvrdeći da nigde na svetu nema boljih, mada ih lično konzumiraju samo sa bezbedne distance.
A šta je to o čemu razmišljam, razmišljajući o njima? To je zapravo ovo: kako nesrećni i besni postaju zli? Nema, rekao bih, važnijeg pitanja od ovoga. Ko bi znao odgovor, možda bi znao i lek, možda bi pronašao način da taj proces obrne unatrag.
Nisam baš preosetljiv, znam šta su nuspojave mog posla u ovo nedostojno vreme, i bar do neke mere sam oguglao na to da s vremena na vreme bivam podvrgut erupcijama gneva i mržnje (mahom) anonimne linčerske gomile. Ali ovde su mi, na ravni fenomena, zanimljiva dva koronska slučaja te vrste, naizgled suprotna, a po naravi ista.
Na samom početku pandemije, to jest, kada se virusni hajvančić dokotrljao i do nas i kada smo skoro pa preko noći silom zaključani u svoje tesne bivke, napisao sam tekst propitujući smisao i opravdanost, a i samu legitimnost lockdowna, tvrdeći da se s osnovnim ljudskim slobodama nikada, pa ni u vanrednom stanju, ili čak naročito u vanrednom stanju, ne sme tako olako i nehajno poigravati u ime bilo čega, pa ni u ime slatkorečive ideje “javnog zdravlja”.
U kanonadi koja je usledila na moj račun nisu se birale ni reči ni slike. Osim prostački uvredljivih i banalno mrzilačkih, najviše je blo reakcija u tonu izvesne zgroženosti, iznenađenosti, uvređenosti, pa čak i nekovrsne panike: ne može se tako misliti i govoriti, ne danas, ne sada! Zaključajmo se svi, ne izlazimo, ne dodirujmo se, ne dišimo ako se ne mora! I ne razmišljajmo mnogo mora li to baš tako, jer ima ko je i plaćen i stručan za to. Bili su to dani velikog poverenja u “struku”, sama ta reč izgovarala se sa izvesnom poniznom pobožnošću…
Osnovni pokretač ekstremno neprijateljske reakcije na jedno drugačije mišljenje bio je strah, još sasvim nekontrolisan, nekanalisan, neukroćen, nekultivisan. Pred pretnjom nečega nepoznatog i strašnog treba se potčiniti kakvom-takvom Autoritetu a ne “pametovati”, i tačka! Tom su sirovom, neprevrelom strahu podlegli i mnogi za koje bi čovek očekivao da im je neka vrsta javne dužnosti da nad strahovima i njihovim zloupotrebama bdiju, a ne da ih šire. Ali avaj, što kaže vladika Rade, “strah životu obraz kalja često”…
U međuvremenu su prošle skoro dve godine, svi su se umorili od “korone” ali je ona još i te kako tu; sada, međutim, imamo vakcinu: nesavršenu, ali prilično efikasnu i, naravno, sasvim bezopasnu za ogromnu većinu ljudi. Kao zakleti neprijatelj koronapanike i koronatotalitarizma, naravno da sam vakcinu dočekao s radošću, upravo zato što je ona način da se iz svega ovoga napokon izađe. Mrljavljenje oko vakcine i odbijanje da se ona primi zapravo je produžavanje života virusa, samim tim i koronatotalitarnog ustrojstva/rastrojstva sveta. Ali “antivakseri” su s virusom sklopili bizaran pakt: umesto njega, fokus straha su okrenuli ka vakcini, a vakcina je postala metonimija zlog “sistema” i “establišmenta”, šta god oni zapravo bili, i gde god se krili. I to nas dovodi do “našeg Noleta” i njegovih histerizovanih fanova, do uvrnute mešavine gubitničkog nacionalizma, autsajderskog mračnjaštva i emotivne konfuzije opšteg tipa, koja čoveka potpuno raspamećuje. I tada postane dovoljno da tamo neko piskaralo naivno predloži najjednostavniju moguću stvar na svetu, tipa “vakciniši se”, i da se na njega sruče grom i kakao neprevrele, dehumanizujuće mržnje. Tada i tako nesrećni i besni postaju zli: samu mogućnost da im se nekako “oduzme” poluimaginarni junak-ratnik protiv “sveta” koji im se trajno zamerio nečim što je toliko sveobuhvatno da odavno nema ime, doživljavaju kao ličnu uvredu, na koju moraju da odgovore svim dostupnim sredstvima.
