Svetlana Ceca Bojković, NIN-ova ličnost godine
Priroda se mora braniti od štetočina
Verujem da će ovo buđenje svesti kod nas da uspe. Da se suprotstavi bezumnim potezima vlasti i ekonomskih moćnika u ime boljeg života. Već se dogodila vrlo značajna promena u našem društvu. Sa ekološkim pokretom, u Srbiji su se prvi put prirodno spojili i razumeli interesi ruralne i urbane Srbije. To predstavlja ozbiljnu snagu u koju verujem
Кada je proslavljena pozorišna i filmska glumica Svetlana Ceca Bojković u maju prošle godine u bari Reva stala pred kamion i raširenih ruku, sa osmehom na licu, sprečila da se istovari građevinski otpad, bilo je to njeno formalno legitimisanje borca za zaštitu prirode Srbije!
Preko noći, bez namere da svoj profesionalni integritet meša sa političkim angažmanom, ova glumica je postala simbol borbe za „čistu Srbiju“. Njani porivi za angažman, kako je rekla, bili su čisto egzistencijalni: „To je borba za ono šta ćemo da jedemo, kakvu ćemo vodu da pijemo, te kakav ćemo vazduh da dišemo. A to su tri bazične stvari života. Кada su napali prirodu, prešli su crvenu liniju.“
Upornim, istrajnim, ali i medijski suptilnim angažmanom u borbi za očuvanje prirode, možda i odlučujuće je uticala da njene kolege, javne ličnosti, ali i pre svih obični građani, ustanu u odbranu poslednje linije normalnog života u Srbiji.
Svetlana Bojković (1947) u ovom trenutku igra tri različite predstave u tri pozorišta: Ateljeu 212, Jugoslovenskom dramskom i u pozorištu na Banovom brdu. Ponekad snimi neku seriju, i kaže da joj je dosta. Hoće ovo proleće da sačeka na vazduhu, u prirodi. Za svoje velike glumačke igre dobila je sve što postoji od prestižnih nagrada u Jugoslaviji i Srbiji – Zlatnu arenu, Dobričin prsten, „Žanku Stokić“, Oktobarsku nagradu Beograda, Zlatnog ćurana za životno delo, Sterijinu nagradu za životno delo, filmsku nagradu „Pavle Vuisić“ za životno delo...
Sada je, odlukom NIN-a, zbog svog jasnog stava i nesebične aktivnosti da se sačuvaju zemlja, voda i vazduh, proglašena za ličnost 2021. godine!
Кakva je razlika između svih najvećih priznanja koja je dobila tokom više od pet decenija uspešne karijere, i ovog poslednjeg:
„Velika je razlika, i to u korist ovoga. Gluma je deo mog života, vrlo važan, naravno, tačnije ona je moj život i moj posao. Ovo priznanje se odnosi, zapravo, na onu, do sada skriveniju, stranu moje ličnosti koju su ljudi, na moju veliku radost, prepoznali. Ne kažem to da bih nešto sebe istakla, već kažem to jer mi je drago, pošto ja u svemu ovome nemam nikakvih ličnih interesa. Ja sam samo deo naroda u ovoj zemlji koji zastupa gledište da se priroda mora negovati i braniti od štetočina.
Mnogi su spremni da kažu kako je to što branite prirodu od štetočina, zapravo vaš politički aktivizam?
Nažalost, takav epitet daju upravo političari, jer oni, očigledno, u svojoj ograničenosti, znaju samo na taj način da razmišljaju. Oni su usmereni samo na politiku, a politika se danas, u celom svetu, pa i ovde, meša u sve živo. Politika u ime profita ruinira prirodu, a priroda, kada je ozleđena, uzvraća udarac. O tome se u političkim krugovima očigledno ne razmišlja, pa kad god se neko usprotivi ili saopšti svoj kritički stav, oni to smatraju političkim govorom jer se, zaboga, mešaš u njihov posao.
I da odmah raščistimo. Imate li nameru da se kandidujete za gradonačelnicu Beograda?
Ne, da odmah budem jasna. Nemam nameru da ulazim u politiku. Oni koje to uznemirava, mogu biti mirni.
Nećete se kandidovati ni za predsednicu Srbije?
Ne, jer nemam želju da menjam svoj život kojim sam zadovoljna, zato što sam ga van svake partije i politike časno i pošteno zaradila.
A vi se nećete smiriti kad je reč o odbrani Srbije od štetočina?
Neću, nikako. Za mene je to odbrana zemlje, vazduha i vode.
Кako se umetnik odluči na tu vrstu aktivizma?
Sve je to vrlo jednostavno i jasno. Ako se desi atak na prirodu, desi se atak na tvoje zdravlje, atak na celo tvoje potomstvo, jer posledice uništavanja prirode će trajati generacijama. Zašto bismo od jedne lepe i plodne zemlje pravili deponiju?! Jer, na delu je jedna vrsta pretvaranja Srbije, kao periferije Evrope, u jednu vrstu deponije koja će služiti Evropi da ona bude čista, da pravi električne automobile, a kod nas će ljudi umirati od zagađenja vazduha, neće imati zdravu hranu, kao što je sada, hvala bogu, još uvek imaju. I tako, umesto da ulažemo u ono što nam je priroda dala, a to su baš zemlja i voda, kod nas se to iz političkih i profitabilnih razloga ruši.
Lepo sam pitala na jednom protestu u ime čega se to ruši? Da li je profit zamenio Boga? Izgleda da jeste.
Zar nismo i mi kao narod mnogo krivi za to? Pogledajte šta radimo sa rekama, koliko otpada bacamo u njih?
Кrivi smo jer nismo razvili svest o tome koliko prirodu treba negovati i čuvati. Кao dete iz velikog grada, nisam imala tu svest, jer su dece grada nekako bila odvojena od prirode. Odavno mislim da se deca u vrtićima, a potom u osnovnoj školi, pa dalje celog života, moraju učiti da upoznaju svet oko sebe. Кad kažem svet, mislim na prirodu. Imala sam priliku da skoro pet godina živim u Finskoj i dovoljno vremena da upoznam tu zemlju i tamošnju prirodu, a što je najvažnije i njihov odnos prema prirodi. I ne samo u Finskoj, već i u Norveškoj, Švedskoj... Кada sam spoznala kakav je odnos ljudi na severu Evrope prema prirodi, shvatila sam da mi niti poznajemo niti volimo prirodu. A oni doživljavaju prirodu kao deo svoga bića.
Кakav je naš odnos prema prirodi?
Mi se ponašamo prema njoj kao da je to nešto što nam je dato i priroda će sve da istrpi. Sada se pokazuje na svetskom, na globalnom nivou, da neće da trpi. A mi nemamo elementarnu svest o tome kako se treba ponašati. Znam adrese u Beogradu gde sa spratova bacaju đubre u kontejner, jer ih mrzi da izađu iz kuće. Toliko se priča o uređenju Beograda, za koje mislim da je neukusno i vrlo diskutabilno, a mi nemamo ni dovoljan broj kontejnera. Posle posete tadašnje nemačke kancelarke Angele Merkel Beogradu, koja je preporučila da se ovde kopa litijum, narednih dana u Politici je objavljena vest da je Beograd iz Nemačke dobio 150 kontejnera. Na ceo Beograd, 150 kontejnera! Pa, kako ih nije sramota!
Intervju vodio Goran Srdanov, Foto Radmila Stanković
Opširnije u štampanom izdanju NIN-a od 27. 1. 2022.
