Stojan Drčelić, kolumna za portal Nova.rs
Nisu ovo Beogradu radili ni Huni ni Avari ni Turci ni Nemci. Ni oni svi zajedno nisu bili toliko gladni i besni kako je gladna i besna danas naprednjačka vlast. Njihova alavost poprima epske razmere.
Razgovarao sam pre neki dan sa arhitektom Milenijom Marušić, koja je sa svojim suprugom projektovala naselje Cerak vinogradi sedamdesetih godina prošlog veka. To je i pre više od četrdeset godina kao i danas bilo pravo arhitektonsko čudo, prvo takvo ekološko naselje u Beogradu, u ondašnjoj SFRJ. Zato je naselje Cerak vinogradi zaslužilo mesto u stalnoj postavci Muzeja savremene umetnosti MoMA u Njujorku, a upućeni su bili baš iznenađeni kad je ova vlast naselje proglasila kulturnim dobrom 2019. godine, za prostornu kulturno – istorijsku celinu.
Nažalost, sad je jasno zašto su to uradili. Ne zato da bi poštovali tri urbanistička projekta iz 1978, 1982. i 1995. na osnovu kojih je izgrađeno više od 90 posto svih sadržaja u naselju, nego da ih ponište. Umesto njih propisaće izradu novog plana, prema kojem će pod plaštom priče o brizi i očuvanju kulturnog dobra Cerak vinogradi, napraviti naselje u naselju na jedinoj preostaloj, ceračkoj livadi.
Još jednostavnije, ne bi ova gradska vlast da dovrši autentični projekat koji je oduvek predviđao izgradnju sportsko-rekreativnog i kulturnog centra unutar naselja nego bi da napravi „sportski centar“ uz dodatnih nekoliko stotina, možda i hiljada stanova u vlasništvu za sada nepoznatog investitora kojeg je namamila višegodišnjim medijskim hvalospevima o značaju lokacije. Naravno, sve treba zbrzati i obaviti pre izbora 3. aprila, da se pare na vreme uzmu, za svaki slučaj.
Na kraju krajeva, šta su Cerak vinogradi ovoj praziluk vlasti, sem tačka „na pola puta do mora“? Pa oni dižu stambene blokove na sred Kalemegdana, kao skakavci su obrstili svaku zelenu površinu u celom Beogradu.
Ništa njima nije sveto. Nemaju oni nikakav obzir ni prema čemu, ni prema ekologiji ni prema istoriji. Eno htedoše na doboš da daju i Memorijalni kompleks „Boško Buha“ na Jabuci. Scenario sličan. Memorijalni kompleks, prvo pustiš da temeljno propadne, da deluje kao da je direktno pogođen bombom, da potone u đubretu i korovu, a onda ga ponudiš kao ekskluzivu nekom investitoru da zabetonira sve. To uradiš pre podne, a predveče su ti puna usta antifašizma i velike žrtve koju smo kao narod podneli u Drugom svetskom ratu. U Beogradu nisi sposoban da prekrečiš jedan zid s nacrtanim ratnim zločincem, ali na Jabuci imaš razvojnu ideju da turizam lokalnog kraja obogatiš nekom kafanom ili pansionom na mestu memorijalnog centra legendarnom bombašu Bošku Buhi.
Srećom, ovo s Buhom nije prošlo. Zasad.
Dok se ne dosete koliko zgrada može da stane u kragujevačke Šumarice ili kako je zgodan za betoniranje vidikovac sa Kadinjače. Jednog dana kad ova pošast, kad ovi glodari odu s vlasti bilo bi primereno napraviti muzej destrukcije. Tu bi bili predstavljeni svi nakaradni projekti koje su sproveli ili nameravali da sprovedu naprednjački „urbanisti“.
Eto, i da nisu pokrali penzionere, da nas sve zajedno ne džepare sve vreme, da nas nisu temeljno svađali sa susedima, da nam nisu servirali najgore kao uzore i dovodili investitore s koca i konopca da nam vazduh i zemlju unište, samo to što su u urbanističkom smislu uradili u Srbiji vredelo bi hiljadu godina robije. Ili makar one jedne Boškove bombe.
