Ranko Pivljanin, kolumna za portal Nova.rs
Nije lako ministru policije. Mora istovremeno da se razume i u atentate – i to, ni manje ni više, nego one na predsednika države ( BTW, broji li ko koji je ovo po redu) - i u književnost. I to ne bilo kakvu, nego u specifični književni jezik Radovana Belog Markovića koji je težak zadatak, često enigma, i za one ozbiljne znalce pisane reči. Ne i za Aleksandra Vulina, koji se prekjuče našao u velikoj sali lajkovačkog Kulturnog centra u ulozi ličnog izaslanika Predsednika Srbije na komemoraciji velikom književniku.
Došao bi verovatno Vrhovni teoretičar književnosti, nego je prethodnog dana radio kao probni mašinovođa na pruzi Beograd – Novi Sad, isprobavajući koliko mogu da nagare nemačke lokomotive na srpskim prugama i kada je na cajgeru nagurao 180 kilometara na sat od ushićenja nije mogao da dođe ni sebi, akamoli u Lajkovac. Tako je Vučić opservirao novosadsku, a Vulin Lajkovačku prugu i, sudeći po izveštajima režimskih tabloida – inače poznatih po prilježnom praćenju kulturnih događaja i negovanju lepe reči – na pomenutoj komemoraciji je jedino on govorio.
E, sad, o čemu se ovde radi? Ako ćemo biranim rečima i sa osećajem mere pri tumačenju, radi se o pobrkanim lončićima i stvarima izvrnutim naglavačke. Ako ćemo bez ustezanja i prostim rečima – ludilo, brate, koje, inherentno svojoj specifičnoj logici, podrazumeva odsustvo i onog minimalnog osećaja spram toga šta je, gde, kako ( i ko) primereno raditi. Da nije tako, bilo bi logično da se na komemoraciju u Lajkovac delegira, ako ne baš ministarka kulture a ono neko drugi iz tog popečiteljstva ili, pak, savetnik za kulturu Predsednika ( šta li taj svat uopšte radi, živo me zanima), a gabarite brze pruge bi, valjda, trebalo da isprobava ministar saobraćajni ili direktor železnica. Ovako su se i Vučić i pripadajući mu Vulin našli na pogrešnim, da ne kažemo, slepim kolosecima, ali samouvereni i stručni kao da su čitavu prethodnu karijeru radili kao profesor komparativne književnosti (Vulin) ili vozovođa na japanskim prugama (Vučić).
Ajde da ovog veselog "mašinovođu" Vučića donekle i razumemo – čovek je opsednut putevima i prugama (malo fali da nas ubedi kako pre njega nisu postojali ni asfalt ni šine), ali poslati ministra panduracije na komemoraciju jednom književniku nije samo puko nerazumevanje stvari i relacija izvan političke kaljuge u kojoj se ti tipovi, sve uživajući i podvriskujući, valjaju. To je neprimerena vrsta bezobrazluka i očitog nipodaštavanja jednog paralelnog sveta u kojem vladaju neka druga pravila, svetonazori i koji podrazumeva neki drugačiji govor i drugačije govornike. Ne sumnjam da su Markovićeva književna sabraća u godinama iz kojih se naziru večna lovišta - gledajući kako se od njihovog kolege oprašta "pendrek efendija" - sa užasom zamišljali sopstveni odar nad kojim metanišu, primera radi, neki Toma Mona ili Ana Brnabić. Da sam, kojim slučajem na njihovom mestu, promptno bih pisao zaveštanje u kojem bi mi prva poslednja želja bila molba da se smrt, ako je ikako moguće, sakrije dok me ne zatrpaju kako bi se izbegli ovakvi i slični "poštovaoci imena i dela".
Ležiš ti tako, pomiren sa svetom i sa sobom, a onda se pojavi, recimo, književni teoretičar Bata Gašić i započne govor: "Kao neko ko je dugi niz godina prilježno pratio našeg velikog pisca..." Horor, šta reći!
