Milenko Vasović, kolumna za portal Nova.rs
Na četvrtu godišnjicu ubistva Olivera Ivanovića visoka državna delegacija - predsednik, premijerka, direktor Kancelarije za KiM i direktor "Pošte", upalila je sveće za pokojnika. Delegacija nije baš državna, više je privatna, poput države, ali sveće su bile stvarne, kao i smrt Oliverova.
Ne znam otkud u delegaciji direktor „Pošte“ kad Oliver nije bio poštar, niti su ga poštari ubili – no dobro. Ipak, ostalo mi je nejasno zašto u Hram Svetog Save nije došao Bata Gašić, niti iko iz Srpske liste, potpredsednik, na primer. Bio bi tako utisak potpuniji.
Nego, pitam se šta li o tom paljenju sveća misle Oliverov brat Miroslav, sinovi, sestra Nataša… liči li im to na licemerje, da ne upotrebim kakvu težu kvalifikaciju. Predstavnici vlasti pale sveće, a država kojom upravljaju nije prstom mrdnula pune četiri godine da istraži ubistvo. Da hipokrizija bude veća, Miroslav misli da predsednik lično „opstruiše istragu plasiranjem neistina“.
Brat žrtve se, kako je rekao za NIN, zgrozio na predsednikovu tvrdnju da je Oliver ubijen municijom kalibra 5,56 milimetara. „Zaboravlja (predsednik, pr. aut.) da sam i ja bio u bolnici kada je vršena obdukcija i kada je saopšteno da je ubijen kalibrom devet milimetara. Ta informacija trebalo je istragu da uputi na sasvim drugačiji tok“.
Stigle su do predsednika te reči, kao i sve što stigne. I šta je on, recimo, mislio dok se krstio, dok je palio sveću, je li mu kroz glavu prolazio poligraf ili pokojni Oliver, ili možda fotorobot ubice. Da li se molio bogu, da svevišnji razreši slučaj kad već država neće. Ili je jednostavno gledao u kameru i nije mislio ništa.
Mišljenje je nepotrebno kad znaš kome i šta činiš. Recimo, Milošević da je mislio možda bi bio i danas živ, možda bi Ivan Stambolić dočekao prirodnu smrt, a Slavko Ćuruvija penziju. I mnogi drugi bi još bili među živima, naročito na Kosovu.
Čitam ovih dana knjigu kolege Radeta Radovanovića "Smeh pod vešalima". Svedočanstvo o zločinima zveri koje govore istim jezikom kao i mi. O zločinima neljudi koji su uz znanje ili instrukcije iz Beograda devedesetih godina ubijali po Kosmetu Albance, ali i Srbe, po potrebi.
Strašne je priče ispričao Radovanović. Kada, na primer, čitate onu o likvidaciji pedesetoro članova porodice Beriša iz Suve Reke, među kojima je bilo i devetnaestoro dece, jednostavno zanemite. Onda se zapitate šta o ovome znaju obični ljudi u Srbiji? I ko je to u njihovo ime ubijao nedužne građane u sopstvenoj državi. Da li je iko pomislio da se tim bestijalnim zločinima izriču smrtne presude nekoj drugoj deci koja će kasnije stradati kao mete osvete.
Konstruktorima spirale zla nije važno koje su nacionalnosti žrtve, ako to njima koristi. Lepo se to vidi u masakru srpskih dečaka u pećkom kafiću "Panda". Autor nam je naslikao kontekst - ondašnjem vođi u Beogradu trebalo je nešto jako, nešto što će odvratiti pažnju sveta sa srpskih zločina. Sve ostalo je bila tehnika.
Zato mi se čini da se u toj knjizi nalazi i odgovor na pitanje ko je ubio Olivera Ivanovića, iako je likvidacija bila znatno kasnije - 2018. Isti je to rukopis, iste ekipe, isti centar za navođenje, samo su mlađi kadrovi zamenili opravdano odsutne.
