Dejan Žujović, kolumna za portal Nova.rs
Jedna stvar mi je godinama smetala kada bih se vraćao sa puta. Počeo sam da štopujem vreme od sletanja na Surčin do trenutka kada bi neko iskrivljeno lice divljački trubilo i preprečilo trotoar samo da kupi pašteticu sa sirom… Koliko je vremena potrebno da se iz normalnosti ubacim u divljački mod življenja?
Setim se ljubaznih ljudi iz čijih sam se gradova vratio i razmišljam ko je zapatio ovu planetu majmuna ovde? Nema nacije koja se više ku..i bez pokrića od ove. Od presmešnog čoveka koji se predstavlja kao predsednik do Roma na semaforu koji se zaleće na šoferku. Ko je kriv? Nije sigurno mali čovek, već političar koji u žabokrečini seje punoglavce netrpljivosti i agresije.
Većina nas se od ovoga branila povlačenjem u sebe. Izgradnjom mikrosveta pokušali smo da se zaštitimo. Uporno smo gubili, ali nismo želeli da izađemo iz zone komfora. Tako nam je bilo najlakše. Delegirali smo svoje glasove, želje i nadanja ljudima koji su nam se činili sličnim. I dalje gubili. U isto vreme, neki likovi sa manje skrupula, neopterećeni etikom i moralom, ušunjali su se u naše živote. I od naših mikrosvetova napravili seoski vašar.
Mnogi osporavaju prednost formiranja novog opozicionog bloka. Nove opozicije Srbije, koju čine pokreti sa više članova od mnogih, medijski izvikanih vedeta opozicione misli. Nikako da nađem tog overivača koji će da mi udari pečat na čelo da sam pravoverni opozicionar. Može li neko da mi nađe jedinicu mere za opozicionara? Koji su kriterijumi da uđemo u elitu? Nesaradnja sa okupatorom? Pa svi ste, rođaci, bar u jednom trenutku sarađivali sa vragom. Trpljenje posledica, proganjanja, problem u ličnom ili poslovnom životu? Većini vas dobro ide i dalje. Izvinjavam se zbog lenjosti nadležnih siledžija da mi otvore lobanju. Ništa se ne dešava. Kriv sam. Što nisam izgubio posao, što nisam prebijen, što mi tabloidi ne rade svakodnevnu rektoskopiju. Tako bi i od mene i mojih kolega napravili poželjnu opoziciju. Opozicioni legitimitet daju tabloidi vladajuće stranke.
Vi ste i dalje naši drugari. Ništa vam ne zameramo, ništa ne kritikujemo. U jednom trenutku, možda, ćemo da imamo priliku i da sarađujemo. Biću do kraja otvoren, znam i ko će prvi da zajebe. Mi sigurno nećemo. Svako od nas je dovoljno pametan da bi do sada našao političko uhlebljenje. Ali, nismo mi takvi. Zato smo i pravili pokrete i grupe građana. Zato što smo drugačiji. Zato što se ne ložimo na funkcije, moć, novac. Dovoljno ga zarađujemo u svojim strukama. Mi smo odgovor na ono što mnoge plaši – da ove oteramo, a da se oni ne vrate. Drugačiji smo. Deca ove zemlje koja nam je na prvom mestu. I oko nje nema pregovora. Nema cenkanja, nema kumova, nema ambasadora.
Prekidi stvarnosti. Da ne znate kako se zove predsednik ove zemlje. Da ga viđate u medijima kao Halejevu kometu. Da političari rade svoj posao, a ne da glume medijske zvezde. Da bolje poznajete pobednike matematičke olimpijade nego ministre. Da svakoga jutra na javnom servisu ide dečiji obrazovni program, a ne polupismeni mucavci. Da Skupština bude mesto u koje predsednik Vlade ulazi sa zebnjom. Da ničija imena ne budu važna, nego institucije koje će da funkcionišu ma koju budalu narod bude izglasao. Ja u sadašnju stvarnost i dalje ne želim da verujem, i znam da ovaj narod može bolje. Vreme je da izlečimo rane i krenemo napred, sa ljudima koji nemaju repove u prošlosti, a zemlji žele najbolje.
