Dejan Žujović, kolumna za portal Nova.rs
Pričam ja tako jednog dana sa svojim kumom i najboljim prijateljom, kada on započe misao sa: “Mi, prosečni ljudi…” Ček, ček, da li si ti, bre, normalan? Znaš li ti, prijatelju, koliko je ovde funkcionalno nepismenih? Koji je procenat stanovništva sa fakultetskom diplomom? Nisi ti, brate moj, prosek, ti si u 10% ovog društva…
U međuvremenu, još mnogi su, bez previše napora, došli do sličnih diploma. A kum i ja se istrošili skroz na skroz. I doživesmo da na portalima čitamo kako se naši nekadašnji školski drugovi u Kraljevu dobro zabavljaju. Nisu svoj život trošili na knjige. Razvijali su neke druge veštine. Pravilan odabir stranke. Izbor guzice u koju je neophodno zabiti svoju glavicu i svoj ponos. Odabir trenutka kada tu glavu treba pognuti, a kada je u stranu okrenuti. I dođoše loši đaci do trenutka kada vade svoje palamare i šamaraju njima narod. Glupi narod. Nesposobni narod. Jeftini narod. Istrošen narod.
Nikada ne zadržavam daljinac na javnom servisu. Koliko god ga prezirao, na njemu radi jedan čovek koga poštujem. Koji nije dosadan i predvidljiv. Jovan Memedović. Čovek koji srcem i dušom koji izbijaju iz njegovih emisija može da stane na crtu bilo kojoj kinti Viasata. Takav čovek je, prolazeći kroz Nedeljice, pustio suzu pričajući o napuštenim kućama i imanjima. Onu tvrdu. Iskrenu. I doživeo da ga proziva onaj čije ime ne spominjem. Kaže gnjida, muka mu je od foliranata. Ma, hajdeee… Pa junače, da prokomentarišemo malo i tvoje suze. Da li su bile lažne kada si ispraćao svog šefa u Hag? Da li su bile lažne kada se narod davio po Obrenovcu? Da li su bile lažne dok si čuvao bake i deke od nevidljivog neprijatelja? I u svim tim situacijama profitirao. Nekako slučajno. Bez foliranja.
Moram da poradim na svojim manirima. Sve teže kontrolišem bes na nekim temama. Pre par nedelja sam gostovao jednom portalu. U želji da se bliže upoznam sa njihovim konceptom odem na YT kanal i imah šta da vidim. Par dana ranije gost je bio fizijatar i vidovnjak iz Bosne. Malo pre njega gospođa Alečković i osoba sa prezimenom Velkov. Razmišljam, koji krasni me zovu nakon ovih vedeta? Odlučujem da sebi, a i njima, priuštim jedno neprijateljsko gostovanje. Bez ikakvih ograda, političke korektnosti, kalkulacija. I doživeh tokom samog intervjua da na licu voditeljke vidim strah. I osetih se slobodnim čovekom.
Radili smo kraće od dve nedelje u zelenoj zoni. U sred radne nedelje tajanstveni poziv “odozgo” naređuje da od sutra prelazimo ponovo u crvenu zonu. Nema Badnjeg dana. Nema Božića. Ko vas jebe, žohari poslušni. Niste, valjda, neke planove pravili? Beograd je bio, po nekima, prestonica Evrope za Novu. Vesićeve kafane su radile punom parom. Pink je kamionima istovarivao pomije po gledaocima. Vrhuška je histerično slavila na svim kanalima. Kao da nešto predosećaju, daleko bilo. Tu dozu džiberizma ne mogu drugačije da objasnim. Face u nekom grču, a baš se trude da izgledaju kao da se silno zabavljaju. Kao kada reumatična baba podiže atmosferu na unukovoj svadbi, a oseća u kostima sutrašnju promenu vremena.
Osećam i ja to isto. Biće zanimljivo. Nova srpska opozicija uskoro izlazi pred građane sa imenima i prezimenima. Sa svojim konceptom i programom neophodne reforme društva i države. Kako vratiti optimizam u našeg čoveka. Čeka nas mnogo putovanja i predstavljanja građanima u njihovim sredinama. Razgovora. Upoznavanja. Objašnjavanja da je moguće ove da oteramo, a one da ne vratimo. Da možemo, samo ako to dovoljno želimo…
