Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Mama, tata, voooz! Evo me u njemu, stoji, ne ide nigde, niko ne zna gde se nalazi, na tajnom je mestu. Ušao sam unutra u još depou, Vulin me je maskirao u otpravnika a lokomotiva me je dovezla dovde. Imamo divne lokomotive, takve nema niko u Evropi. Lično sam ih birao. U stvari, ovaj voz i nema lokomotivu, sam sebe vuče, ide i u rikverc. Čudo božije! Mama, mama, pričaću ti kad se vidimo.
Ovde je divno, braćo Srbi i sestre Srpkinje iz SNS-a. Nisam se ja uplašio toliko da bih se sakrio u voz. Nego, eto, da malo zbunimo ove što mi rade o glavi. Genijalan plan. Svuda me traže a oko voza ih nigde nema. Voz je poslednja reč tehnike. Nije još oklopljen, ali uskoro će biti. Najbolji kovači iz Srbije su se javili da oklope ovaj moj voz, da ga okuju sa svih strana u gvožđa.
Video sam da moj brat Kim ima sličnu stvar. Kod mene će to da bude ručni rad, oklop sa mojim likom na čelu vučnog vagona, pečat vremena. Ali, imam još nedovoljno brzih pruga, prethodni režim još od 1918. nije radio ništa, opljačkali su čitav železnički park. Zato sam sada u mom vozu koji stoji. Natrag neću, napred nemam gde.
Mene je posebno ganula moja Ana koja me onako sestrinski oplakala i ožalila. Rekoh, ne slini ženo, šta god da si, živ sam i zdrav, mogu Đuki rep da iščupam. Ne bogoradi, ne sluti. A ona zapela, te ovo, te ono, sačuvaj i sakloni. Ako se zaustavi Vučić, veli, staće Srbija, nestaće sve što je bilo, nikome od nas više nema života.
Zato moram da pobedim! Inače, mogu da dođu ovi što su već bili. Nećete dok sam ja živ, kažem ja, a oni stvorili bandu ubica koja nije pod mojom kontrolom.
Kaže meni Vulin da se to sabralo s koca i konopca, tu je ala i vrana. Muško i žensko, kaže Vulin, čoravo i sakatao, kljasto i načeto. Nose vile, grabulje, kolje, roglje, snajpere, krateže, kaže Vulin, kako bi promenili istoriju Srbije, zaustavili je da ne ide i da se vrati u radikalsko vreme.
Ne preteruj Vuline, rekoh ja njemu, braćo i sestre, ali on zapeo. Uhvatili smo još jednu grupu, to nam je jubilarna ne znam koja, tako kaže, i svaka je sve opasnija. Znamo ko su, a ne znamo gde su. Ne možemo da uhvatimo nikoga za sve ove godine. Nema ih nigde, mogu da budu svugde.
Tako da mi predlaže da sledeći putem odem i sakrijem se u nužnik. Savršeno tajno mesto, dobro se setio i Petričić, metnuo me na čučavac. Narod kome pripadam nikada nije sedeo u takvim neprilikama, nego se držao za opanke ili rastavić, u tim stvarima koje inče meni nisu sklone, ne odvajam se od naroda.
Mogu da odem u ženski a Ana neka ide u muški zbog politički korektne inverzije i odatle obradujem narod svojim posebno intoniranim glasom i ohrabrujućim zvukovima u direktnom prenosu. Olakšam se ja, s oproštenjem, biće lakše svima, znam da moj narod muči moju muku. Kad te potera, sa svakim si brat, a mene kad god pojuri da trčim tamo, ja se obratim naciji.
Zameraju mi što delim pare mladima, misle da delim tuđe. Dajem mito, tako me blate oni koji me mrze. Mladi su moja slabost, moja nada, moja budućnost, ja kupujem njihovu. Sto evra jedan glas, još sto posle izbora. Pola sada, pola po obavljenom poslu, tako se radi kod kumova i mog bate.
Ne daj novce, kaže mi Đuka. Zajebaće te, manguparija je to. Uzeće pare, kao fala ćale baš si tupson, jebo te, i glasaće za Ponoša. Ko je taj, pitam ja Đuku, nikad čuo. Kandidat opozicije, kaže on, koje opozicije, kažem ja, zar to nismo zatrli. Jesmo kažem on, ali još ih ima. Zovi mi tajne službe kažem ja. One se preseljavaju kod njih, kaže on.
Taj Ponoš je bio za NATO. Ako je on, kako su mi rekli, dobio medalju za hrabrost dok je ratovao protiv njih, tu je gvint braćo i sestre, kvaka 22. Dok sam se ja znojio i uređivao novi stan pod bombama, on, taj Ponoš išao u avanturu da se zabavlja i da šuruje sa Klarkom. Vi znate da sam ja sve to morao da ispravljam posle sa mojim prijateljima Šrederom, Blerom, babom Olbrajt, babom Merkel, Vilijamom Klintonom. Svi su oni bili protiv bombardovanja, a ako su i bili za, pokajali su se preda mnom, moja hrabrost ih je zadivila. Čak sam i Hilari podržao, dao joj neke pare da dobije izbore. Izgubila je braćo i sestre. Nije mi vratila ni cent. Ja umem da trpim gubitke, nije mi do para, nego samo do prijatelja. Kod Klintona sam u časovima dokolice duvao u saksofon.
I sada bi mene da pobedi taj, kako se zove Ponoš. On je bio samo general, a ja sam vojskovođa, vrhovni komandant vojske koja je očvrsla pod Vulinom, sa kojim sam služio u istoj specijalnoj brigadi, on kod Mire, ja kod Voje.
Znam kako se pobeđuje, tu mi niko nije ravan. Kad god sam izlazio pred građane bili su poraženi. Završavam ovo izlaganje poslovicom koju sam naučio od Dačića, a on je prilagodio i predložio za naš predizborni slogan: U našega tatka najgolema patka.
Tatko to sam ja. Promenićemo pticu za slogan, nekako mi dođe nezgodno za široke narodne mase i babe puritanke koje me vole. Neka bude: U našega Aleka najveća plovka. To je ono što bi se možda dopalo mom narodu.
Mada ne marim mnogo za patke, pišone i druge barske ptice, braćo i sestre, dragi moji.
Oduvek sam više voleo sive, tmurne tonove, tamno nebo, gar i dim. Crne gavranove i mrak nad vašim glavama.
