Dejan Žujović se u svojoj kolumni za Nova.rs osvrnuo na izjavu predsenika da “nemamo pravo da uništavamo živote većeg broja ljudi, nego što je to bilo predviđeno prvobitnim planovima.”
Tekst prenosimo u celosti.
Razmišljam kako sutra da svom detetu objasnim današnje vreme. Vreme u kom su najtvrđi, samoproglašeni nacionalisti prodavali elementarne nacionalne interese.
Zemlju, vodu i vazduh.
Vreme u kom se komunjare plaše revolucije.
Gledaš jednog od Vulina na televiziji boje uloška i pitaš se šta bi on radio i na čijoj strani bio u vreme boljševika.
Gledaš čoveka bez dana staža upisanog u radnoj knjižici koji ti seiri o radnom moralu.
Gledaš neostvarene dečake kako uživaju u svom vremenu.
Jedan se presvlači kao Barbika u razne uniforme, čekam samo kada će da izađe u maminom negližeu, a drugi glumi državnika.
Prijatelju, ako se zaista tako posmatraš, daj bar jedno smisleno lice koje ume da sastavi prosto proširenu rečenicu.
Ne pravi se država takvim kadrom.
Državu ne mogu da prave podguzne muve koje će da aminuju svaku tvoju ludost. Državu ne može da pravi jedan čovek, ma koliko znanja, volje i energije imao.
Državu gradi narod. A narod ti je izašao na ulice. I tamo pravi neku buduću državu.
Za sutra ili prekosutra, svejedno. Meni se više ne žuri. Samo želim da budem sistematičan.
Moju mladost ste obeležili ti i Vulini. Mladost moje starije kćeri Isidore opet vas najmanje trojica. Zato želim da budem sistematičan.
Da kada Teodora i Vukašin porastu vas bar trojica budete blede senke naših sećanja.
I te aveti koje ti ulaze u autobuse, koji potežu čekiće i letve na svoje komšije, analitičari koji za tebe rade lobotomiju ovom narodu na živo.
Samo za ugovor više.
Danas pričam sagovorniku – za pet godina svi oni, a i mnogi drugi će da se kunu da sa tobom veze nisu imali, da nikada za tebe nisu glasali i da te nikada nisu podržavali.
Ovaj tekst pišem dan nakon tvog, još jednog od brojnih, istorijskih obraćanja novinarima.
Ne znam da li je iko primetio, ali si, možda nesvesno, izrekao jednu jako opasnu stvar.
“Nemamo pravo da uništavamo živote većeg broja ljudi, nego što je to bilo predviđeno prvobitnim planovima.”
Citiram te od reči do reči.
Gospodine predsedniče, da li možete da mi objasnite ove vaše reči? Da li to znači da su postojali planovi da se upropasti život određenog broja ljudi?
Koliko je iznosio taj broj prema prvobitnim planovima? Da li ovim priznajete da ste aktivno učestvovali u izradi takvih planova?
Koliki je broj ljudi sa uništenim životima prihvatljiv za vas? I ko je tražio povećanje tog broja i na koji način?
Gospodine predsedniče, sećam se velikog broja vaših izjava, ali ovo prevazilazi sve.
Da predsednik jedne države prizna da su postojali planovi za uništavanje života određenog broja njegovih građana i da je on bio sa tim saglasan.
Imam utisak da ćete ovo morati da objasnite na sudu. Ne Krlo, ne Zubo, ne Boki, ne Bizon, samo vi lično.
Ovo mi samo daje šlagvort za sledeću misao. Da se ne sme stati sa protestima.
Jadar i Rađevina su važni, ali ništa važniji od Velikog Krivelja, Slatine i ostalih sela u okolini Bora.
Za koja je predviđena “regulacija stanovništva”, odnosno raseljavanje zbog planova kineske private kompanije Zijing.
Po kom zakonu, predsedniče, starne kompanije kupuju kuće i imanja u našoj zemlji?
Ne smemo da zaboravimo ni seljake iz sela Obrva, ali ni iz drugih sela kraj Zapadne Morave. Lađevaca, Preljine, Mrčajevaca.
U tim slučajevima država na silu otkupljuje najplodniju zemlju po smešno niskim cenama i iseljava meštane sa dedovine.
Bez ikakve komunikacije sa lokalnom zajednicom. Ljudi su samo dobijali rešenja da zemlju više nemaju. Zemlju od koje žive.
U svakoj toj kući planiranoj za iseljavanje na zidu je po jedan anđeo. Ako se ljudi ne bojite, ja bih se bojao anđela. Jer anđeli mogu krilima da te pomiluju, ali mogu da budu i anđeli osvete, kao krv crveni.
Što reče Džoni Štulić na albumu Kad fazani lete, u istoimenoj pesmi.
Izvor: Nova.rs
