Patrijarh srpski Porfirije uporno odbija da pruži podršku građanima koji ne žele da kompanija Rio Tinto otvori rudnike litijuma na teritoriji Srbije, iako mu već mesecima stižu apeli sa svih strana da bi kao duhovni vođa srpskog naroda trebao i morao da uzme u zaštitu svoje stado i izrazi jasan stav po ovom pitanju od esencijalne važnosti za opstanak nacije.
U alarmantnoj situaciji podeljene Srbije, kada je vlast preko svojih batinaša krenula u fizički obračun sa ogromnim brojem građana koji pružaju podršku poljoprivrednicima i seljacima koji ne žele ni po cenu života da napuste svoja ognjišta zbog strane korporacije, crkva i dalje stoji po strani ili čak na trenutke jasno stoji uz namere vlasti da se zarad interesa Rio Tinta sprovede otimačina privatnih poseda, iseljavanje naroda i ekocid nad prirodom.
Ne tako davno, patrijarh Pavle je na Savindan stao uz tadašnju omladinu predvodeći litije ka Hramu Svetog Save tog januarskog jutra 1997. godine.
Mediji su tada preneli da je tom veličanstvenom skupu prisustvovalo oko 300.000 građana te da se pred nepreglednom masom ljudi na čelu sa poglavarom SPC policijski Kordon pomerio iz Kolarčeve ulice nakon višednevne blokade.
Patrijarh Pavle je uspeo u nameri da zaštiti integritet crkve i osnaži veru među narodom da je njihova borba ispravna i da se ne može pendrecima i torturom vladati na kraju dvadesetog veka. Podržao je mladost, podržao je život, ali su političari koji su na tom talasu prikupljali podršku za sopstvene interese izneverili i narod i crkvu, ali i lik i delo pokojnog patrijarha.
Nakon Pavla, na čelo crkve došao je patrijarh Irinej, kojeg ogroman deo naroda nije prihvatao za svog poglavara zbog više nego otvorene naklonosti prema političarima i režimu, ali i svim njegovim strukturama koje su nas evo dovele do ovog dramatičnog trenutka kada su Srbi ponovo krenuli u međusobni obračun.
Čini se da je sličan pristup, ali prilično suptilniji, odabrao i aktuelni patrijarh SPC Porfirije. Dosta se govorilo o njegovoj bliskosti sa Aleksandrom Vučićem, kao i da je predsednikov čovek od poverenja Nikola Selaković imao svojevrsni zadatak kada se birao duhovni vođa pravoslavnih vernika u Srbiji i rasejanju.
Sada srpski narod i ti isti vernici apeluju na patrijarha da pod hitno nešto preduzme i u razgovorima sa predsednikom države jasno stavi do znanja da se rudnik Rio Tinta u Srbiji ne sme otvoriti jer postoji otvorena pretnja da će se dogoditi prirodna i humanitarna katastrofa koja će ovaj narod ostaviti bez vode za piće, zdrave hrane i sa dodatno uništenim vazduhom.
Patrijarh je na takve apele imao poruku da mu se obraćaju oni koji zapravo u crkvu i ne dolaze.
Koliko je veliki uticaj i nebeski utisak na ovaj narod ostavio patrijarh Pavle, toliko su njegovi naslednici na ovom svetom mestu vrlo često urušavali njegovo nasleđe po pitanju narodne sabornosti, njegove slobode i prava na normalan život.
Od patrijarha koji predvodi mirnu kolonu onih koji su želeli bolju i pravedniju Srbiju došli smo do onih koji se slikajući za Instagram skrivaju od živih vernika, od svog naroda. Došli smo do toga da ljudi koji bi u našem narodu morali imati najveći autoritet uporno i glasno ćute u situaciji kada se stado razbežalo, a ovi koji su ostali spremljeni su za klanicu koja je u medijima predstavljena kao nacionalni spas.
Tužno je ovo poređenje. Tužan je proces degradacije svih društvenih i duhovnih vrednosti koje su Srbe činile Srbima, ponosnom nacijom svojih slavnih predaka i njihovih potomaka. Iz pojedinih primeraka naše nacije isplivale su najgore osobine, ali nikada nije kasno da se opametimo i okrenemo onome što nas spaja i uzdiže. Ako to nisu zemlja, voda i vazduh onda zaista ne znam gde se krije taj magični kohezioni element.
Patrijarh nije budistički monah koji pod zavetom ćutnje sa tigrovima živi na vrhovima Tibeta. Kao crkveni poglavar ima obavezu da štiti ovaj napaćeni narod, da ga upućuje i edukuje šta mu se sprema, da se za njega moli Gospodu i da bude prvi među nama božijim sinovima.
Od opstanka naroda važnije je, čini se, podeljeno ordenje kreaturama poput Milorada Vučelića, ali i oprosti grehova kroz milionske donacije crkvi. Institucija crkve u ozbiljnoj je krizi, a njeni poglavari bi konačno mogli da izađu iz udobnih i zatamljenih limuzina i zauzmu se za svoje vernike bez kojih i ta crkva i ova država gube smisao postojanja.
I zaista, ne mislim da je crkvi mesto u politici. Jasno je da se politika meša i u temu ekologije i da jedno ne isključuje drugo. Ali je jasno da je politika odavno zašla i u crkvu, tako da to stajanje po strani ne može biti dovoljno opravdanje kada je ćutnja na nepravdu zapravo saučesništvo u zločinu. Niko valjda ne želi da se ponove scene kada Srbin na Srbina udara čekićem i pesnicom. Traktorima je ostavljeni narod bežao iz Krajine i sa Kosova, a sada je bagerom krenuo Srbin na Srbina.
Patrijarh Porfirije nema prava da ćuti na aktuelna dešavanja, a ovo mu poručuju oni koji, zamislite, i u crkvu idu.
