Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Trgovište, to je znamenito mesto u kome je svoj poslednji dan proveo rumunski kondukator, svemoćni vođa Nikolae Čaušesku. Dan beše 25. decembar 1989. godine. Gledali smo revoluciju u Bukureštu u direktnom prenosu, videli smo kako se surovi tiranin povija pred narodom kao kip od slame. Lično je Čaušesku vodio sebe do samog kraja, ne dopuštajući bilo kome da ga u tome spreči. Imao je kao i svi slični svoje pesnike i zaljubljene govornike, laskavce i dvorske nakaze. Verovao je samo njima.
Primer iz komšiluka ostaje kao prauzor igre sa sudbinom, nemoć da se bilo šta vidi izvan slabašnog i mahnitog uma. To je istorija koja se nikada ne završava, da nije tako sve o zlu bi se naučilo samo na jednom primeru. Nikolae je vremenom postao strašilo za svoje despotske sledbenike. Već odavno je, kao upokojeni vlastelin, simbolički preseljen u transilvanijski dvorac da druguje sa grofom Vladom Cepešom. Njegova sablasna senka leluja nad Balkanom, kao avetna stranica povesti koja se ispisuje raspuklim čirom.
Njegov je primer strašno vladarsko iskušenje, tragika puka koja se rasprsnula u njegovoj glavi, ali se nije tu zaustavila. On je bio mračno vrelo opšteg straha i bede u poslednjoj četvrtini 20. veka. Nagoveštaj velike balkanske tragedije koja se ne zaustavlja ni 32 godine posle Bukurešta. Njegovo pogubljenje je bilo i čas opšteg očaja zbog nemoći da se Rumunija oslobodi bez smrti.
To je samo deo suštine raspleta izazvanog prethodnim umiranjem svake slobode. Tiranija je bila suviše zapuštena, narasla od svoje metastaze. Lomljiva i krta od sopstvenog vampirenja i agonije društva koje nije moglo da se odbrani. Da jeste, Čaušesku ne bi ni išao u Trgovište. Bio bi smenjen na izborima.
Govoreći o tim stvarima, tragajući za analogijama koje bi nas izvele iz tmine bez tragedije, Goran Marković je optužen da priziva streljanje Vučića. Kako je on to mogao da uradi? Da li tako što je uopšte uveo Čaušeskua u kontekst o kome se ovde ne govori. Zašto se o tome ne bi govorilo?
Putevi svevlašća su opojni, zavodljivi i rizični. U omami koju donosi svemoć, ne vidi se ništa. Bilo čija sudbina izvan sudbine vlasti, nevažna je. Saznanje da ništa ne traje večno bledi pred božanskom ekstazom. Ništa ne mora da se završi, uvek postoji još jedan korak koji čuva sve prethodne. Zlikovci dobijaju blagoslove svoga tvorca i kraja im nema. Inače bi posle mnogih smrti, pljačkaških bahanalija i torture nad svima došle sudije i tamničari, kavezi i gvožđa. Ruke na leđima, to je pad u spas.
Tako izgledaju košmari pred strahom od kraja večnosti.
Goran je razložno ukazao na taj epilog. Nestaćemo ako ovo potraje još samo malo. Kakav će kraj biti, zavisi od fukare koja čuva svoj pakao, ali i od ljudi koji će braniti svoje živote.
Gazda je pustio sve čopore, lavež davi poslednje ostatke slobodne Srbije. Odanost njemu važnija je od blata kojim se lože termocentrale. Podanici se pretvaraju u materiju iz Hodnika vremena. Predmet svoje ljubavi ljudi od blata okružili su budnim stražarenjem. Čuvaju ga mržnjom i uljuljkuju bajkama koje on priča njima, plašeći ih kako mogu da ga izgube.
Od čega i od koga čuvaju ono što se čuvati ne može? Od Gorana Markovića, nespremnog da pred njima pokaže bilo kakav strah. Od legende o Nikolaju sa kojom ga možda ništa ne vezuje. Aluzije na epilog ne zavise od reditelja nego od sila koje su još moćne da biraju izlaze. Marković ne piše dramu za kraj, niti kraj drame. Ona nastaje u glavi koja ne veruje da kraja ima. U tome je nesporazum. Sve što mu je Goran rekao staje u sledeće dve rečenice: sam biraš kako ćeš da odeš. Uvek si birao sam, uvek si birao sebe, možeš makar još jednom.
Da li je osoba Darija postojala pre pandemije? Moguće je i nije poznato, ali njeno stvaranje je započeto u vanrednom stanju. Šta je tada činila? Ništa. Nismo znali čime se bavi, kakav je njen značaj u našim životima. Nikakav, i još manje od toga. Jednom je na nekoj večeri popila vino skuplje od estradne svadbe. Njen flert sa Tvorcem bio je najpre uzdržan, sve do burne javne agresije ugrožene ženke.
Ostavila je po strani lekarsku etiku i estetiku uzdržane dame. Posvetila se svom grešnom stvoritelju, zabludelom ocu i sinu, zaslužnom što ju je uzdigao iz ničega u ništa. Bacila mu je sve pod noge, branila ga osobito poganim jezikom, jedinim oružjem iz pameti koju ima, i sačuvala ga od snajperiste Gorana Markovića.
Pokrenula je Frojda u sebi i jaki mrzilački libido pri tvrdnji da je Marković „umetnički impotentan“.
Umetnička potencija je svakako jaka prednost mošusnih primata iz vladajuće stranke. Odakle Darija zna da je Marković impotentan kao umetnik, ako već nije u prilici da razume ono što je reditelj stvorio. Misli li da je njen gospodar umetnički potentan a i inače, kad nam manijački radi to što nam radi? Ima li opšta tortura nad slobodama svoju erotsku dimenziju? Šta o potenciji alfa firera misle zaljubljeni članovi sekte zaduženi da fanatično iskazuju svoje mračne emocije. Ima tu neke tajne. Alfa pastuv ide iz pada u pad, postaje sve ranjiviji i opasniji, izvor rasula i propasti, sopstvenog i opšteg straha.
U Bukureštu, na groblju Genčea, stoji skromni spomenik na kome su likovi Elene i Nikolaja. Strašan par.
Nisu ih ubili umetnici, nego njihovi vojnici.
