Dragan Velikić, kolumna za nedeljnik ''NIN''
Svakodnevno prolazim beogradskim ulicama na potezu od Palilulske do Bajloni pijace. To je moj rejon, tu se već četvrt veka dešava moja svakodnevica. Izbor putanje je samo naizgled ograničen, jer kada je vreme lepo pomenutu razdaljinu prelazim u širokom luku, spuštajući se do Botaničke bašte, i niže, sve do Dunav stanice.
Volim da lutam Dorćolom, da otkrivam unutrašnja dvorišta, zanatske radnje i male trgovine, koje će koliko sutra nestati, a na njihovom mestu stajaće stambeni blokovi. I betonirane praznine - sterilni prostori lišeni sadržaja. Ništa na stotinu načina! Specijalitet razbojničke družine koja već čitavu deceniju vlada Srbijom.
Dovoljno je otići do ugla gde se ukrštaju Palmotićeva i Hilandarska ulica. Već tri godine taj trg u pokušaju je ruglo grada, sa gomilama kamenih ploča i kocaka, razvaljenjih trotoara, iskrivljenih metalnih stubova. Na sve strane vire iz rupa nekakvi kablovi, a oko stabala nedostaju metalne rešetke koje sprečavaju da se raznosi zemlja. Gradilište bez graditelja. Prizor kao posle bombardovanja. I tako unedogled. Gore će biti samo kada se jednom, posle nebrojenih mafijaških ugrađivanja, radovi završe, i osvanu besmislene čistine kao što je, recimo, Savski trg. Prostor rezervisan za noćne sesije vampira, za sletove severnokorejskih disciplina, za ritualna zaklinjanja na vernost voždu. To je mesto sa kojeg je i bukvalno, i metaforički, otišao naš poslednji voz za Evropu.
Nedavno sam u kasni noćni sat na donjem ulazu u Palilulsku pijacu, na mestu gde se nalaze četiri kontejnera - za staklo, papir, plastiku i metal - ugledao čoveka kako čekićem obija jedan od kontejnera. Posle nekoliko očito rutinskih udaraca uspeo je da podigne poklopac. Кrenuo je da vadi prazne konzerve i trpa ih u ručna kolica. Radio je to izuzetno vešto, ne obazirući se na retke prolaznike. Stajao sam na drugoj strani ulice i posmatrao taj neobičan prizor.
Кradljivac đubreta! Zanimanje po meri zemlje koja živi svoje zlatno doba.
Tako je na dnu. A na vrhu je dublje i opasnije dno. Braća i kumovi sa Srpske liste, kriminalci svetskog kalibra, „heroji“ sa Jarinja, gde su se po dogovoru gasile kamere kada su njihovi švercerski šleperi prelazili administrativnu granicu, najveći su dobitnici u opštoj otimačini. Gubici Srbije su njihovi dobici, pa tako zbog nedavnog kolapsa EPS-a usled snežnih padavina, vlada je po hitnom postupku odlučila da se svih 920.000 drvenih stubova zameni betonskim. I da taj posao, naravno, bez tendera, dobije jedna od firmi „heroja“ sa Jarinja. Vrednost posla je 350 miliona evra. Iako većina stubova neće moći da bude zamenjena tokom ove zime, država je već obezbedila avans od 200 miliona evra. Razbojničkoj družini se žuri, i po sistemu daj šta daš, otpočela je totalna rasprodaja Srbije.
Srpsko društvo je duboko podeljeno. Većina građana živi u medijskom mraku, anestezirana lažima i ucenama korumpirane vlasti, pa je donedavno teško bilo pronaći imenitelj oko kojeg bi se postigao konsenzus nezadovoljnih. A onda se dogodila ekologija, Ahilova peta Vučićeve kakistokratije – vladavine najgorih. Činjenica je da je naprednjački režim ozbiljno zaljuljan. Rio Tinto je fitilj koji je zapalio Srbiju. Tu olimpijsku vatru ne bi trebalo ni po koju cenu ugasiti, jer sukob nisu izazvale različite političke opcije, već je to pobuna zdravog razuma protiv vlasti čija je jedina ideologija pljačka i rasprodaja prirodnih resursa Srbije. Svi veliki državni poslovi vođeni su netransparentno, od prodaje Er Srbije, Beograda na vodi pa do gradnje metroa. Naravno da je ova vlast uzela reket, ne samo za Rio Tinto, već i za sve one prljave kineske tehnologije, i da su sada u velikom problemu.
Đubre je naše pogonsko gorivo. Nedavni kolaps u elektroprivredi Srbije, kada su iskakali blokovi TE „Nikola Tesla“ zbog lošeg kvaliteta uglja, koji je zapravo više blato nego ugalj, rešen je tako što je sipan mazut u mulj. Đubre je lepo gorelo, građani su udisali taj kancerogeni vazduh, i problem je rešen.
Da li je u Srbiji đubre samorodno? Neuništivo?
