Lik potpredsednice Stranke slobode i pravde (SSP) Marinike Tepić poslednjih godina je jedan od najčešćih na naslovnim stranama tabloida i neretko je predmet diskreditacije i napada. Njeno političko delovanje otkad je 2019. godine postala član stranke čiji je predsednik Dragan Đilas, obeležilo je otkrivanje jedne po jedne afere van prestonice, na lokalu, ali i zalaganje za otkrivanje velikih afera poput Krušika i Telekoma, zbog čega su je mnogi korisnici društvenih mreža nazivali budućom predsednicom Vlade ili predsednicom Republike. Pre ulaska u politiku, imala je bogatu petnaestogodišnju novinarsku karijeru.
Za portal Slobodna reč Marinika Tepić govori o učešću žena u politici, nezaposlenima u Vranju, ujedinjenju opozicije, lažnim optužbama o nazivanju srpskog naroda genocidnim…
Zakon da na svim izbornim listama i tamo gde se odlučuje treba da bude 40 odsto žena, doveo je do povećanog broja žena u skupštinskim klupama i ministarskim foteljama, bar zvanično. Da li su žene zaista uključenije ili uočavate neke probleme i greške? Gde to greše partije u Srbiji kad se radi o većem uključivanju žena u politiku?
„Zavisi koje. U mojoj Stranci slobode i pravde ima ne samo više od 40 odsto aktivnih žena, već toliki broj žena koje vode naše gradske i opštinske odbore. Eto u Vranju je Mirjana Ilić Stošić, kod mene u Novom Sadu Danijela Grujić… Niš – Jelena Milošević. Najveći odbor SSP, beogradski, vodi takođe žena. Opštinske odbore u Beogradu vode žene. Leskovac, Jelena Spirić. Irena Živković u Boru… U Topoli isto… Dakle, mi verujemo u žensku snagu, naročito ja kao takođe žena, volim o tome da pričam.
Problem je u lošim porukama u vladajućim strankama i u samom režimu, jer ako gledate statistiku, imate nikad veći broj žena u Vladi, zaista do sada niste imali toliki broj ministarki… I još na čelu Vlade žena… A njihov značaj, njihova uloga, njihove nadležnosti, njihova vidljivost – nula. Ne postoji. Tako da, to što je neko napisao na papiru, a posle se šegači s tim i zloupotrebljava i tretira ih samo kao lutke na koncu, to je pitanje za režimske stranke. Mi u demokratskim, proevropskim strankama veoma držimo do toga, ne samo zato što to piše u nekoj kvoti, nego je tako bilo i kod nas kada smo se osnovali 2019. godine i pre nego što je ovaj zakon promenjen“.
Šta je ta činjenica da su na čelu gradskih odbora SSP u mnogim gradovima u Srbiji žene donela vašoj stranci?
„Držim da su žene agilnije, nekad i energičnije, nekad hrabrije ili vrlo često, možda i zbog prirode, uvek odgovorne i za nekog drugog, prosto je biološki to tako postavljeno. Drugačije su senzibilisane u ovim vremenima kao što je doba autokratije. S druge strane, muškarci ili političari muškarci, imaju svoj koncept u smislu podataka, podrške, koordinacije, upravljanja i onda vam ta kompleksnost i zajedništvo daju rezultat. Zato mi i jesmo danas druga stranka u Srbiji po snazi i veličini, posle SNS, a u opoziciji prvi i daleko iznad svih ostalih opozicionih stranaka jer smo tu pravu meru uspeli da sintetizujemo u dobru kompoziciju. To je pravi recept“.
Tokom izlaganja u Vranju, osvrnuli ste se se još jednom na odlazak Geoksa iz Vranja i činjenicu da je još 1.200 ljudi ostalo bez posla. Sad, lako je reći – “mi ćemo kada dođemo na vlast“. Na žalost, ima nezaposlenih i mimo odlaska Geoksa, broj nije mali. Većina ljudi u Vranju je zaposlena u javnom sektoru ili je radila u većim fabrikama, koje ili više ne rade ili rade poslove za državu. Može li se uopšte rešiti taj problem?
„Na žalost, imamo situaciju da je Srbija jedina država u Evropi i retka u širem svetu gde je najveći poslodavac i dalje država. I to je taj uslov, odnosno to je ta okolnost koju SNS besomučno koristi, da držeći u siromaštvu građane lako manipuliše njima. Kad bi u Vranju sve one subvencije koje su date stranim investitorima, a to su hiljade evra po jednom radnom mestu, bile date svakom tom radniku da započne neki svoj posao, budite sigurni da bi ti poslovi dobro startovali, da bi se razvijali, jer bi svakome bio cilj da sačuva svoje malo ili srednje preduzeće, ne bi želeo da prokocka taj novac. Te vredne ruke i to znanje koje ljudi imaju, oni bi iskoristili na najbolji mogući način.
A vi subvencionišući isključivo strane investitore trčite trku da biste se podigli na onim rejting listama, da biste prikazali kako je stabilnost ovde utemeljena i kako dolaze strani investitori, a sve to radite na štetu sopstvenih građana. Zašto neko drugi? Zašto naši ljudi ne mogu da dobiju subvencije, zašto to mogu samo strani investitori? Mi nemamo ništa protiv njih, ali oni moraju da garantuju najmanje minimalnu zaradu, odmor kako treba, rad kako treba, koji podrazumeva poštovanje određenih standarda, a ne da od starta prave socijalne slučajeve od tih radnika. Jer, kada započnete kao radnik u fabrici obuće ili motač kablova, vas od početka prave socijalnim slučajem.
Vi najpre fizički ne možete da izdržite tu vrstu posla. Ima već koliko hoćete primera ljudi, naročito žena, koje oboljevaju od sindroma koje lekari nazivaju po fabrikama! Ti ljudi opet dolaze na “teret” iste te države da se leče, umesto da je novac, koji nije Vučićev, već upravo tih ljudi, dat njima da se sami razvijaju. Da osnuju neko svoje preduzeće, svoju neku firmicu i sigurna sam da bi učinili sve da sačuvaju i posao i zaposle svoju porodicu, svoje komšije i prijatelje i da ovo zaista bude prosperitetna zemlja malih i srednjih preduzeća, to je suština.
Strani investitor, kad mu ovo bude neisplativo, neće više ovde da bude. On će da se pokupi i ode, kao što je Geoks otišao, To je sudbina svih, ali svih ovakvih subvencionisanih stranih investitora. Kad ne budu više imali računicu, a imaće je sve manje, oni će lepo da se pokupe i odu. I ne treba njih osuđivati, nisu oni doneli tu politiku, oni su samo došli tamo gde im je neko u ime države rekao: “uzmi, evo ti sve, malo ćemo još da se pogodimo kako ćemo da zaposlimo preko agencija te radnike, pa malo ćemo da kontrolišemo da i oni moraju da se upišu na liste SNS preko tih agencija za zapošljavanje koje su takođe kontrolisasne i dirigovane. Posle ćemo naći koga ćemo okriviti, Dragana Đilasa, recimo“.
Kad već pominjete “krivicu”, i ovde su vas najpre novinari pitali šta je to Dragan Đilas uradio za Vranje dok je bio na vlasti, ali dobili ste i “spočitavanje” o nečemu što se ove godine takođe provlačilo kroz tabloide, a tiče se Srebrenice i navodnog nazivanja srpskog naroda “genocidnim”. (Tokom mandata u Narodnoj skupštini 2016. godine potpisala je rezoluciju u kojoj se najoštrije osuđuje genocid u Srebrenici, kao i svako poricanje genocida, i izražava se saosećanje za sve žrtve u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije, kao i za njihove porodice i pozivaju se sve susedne države da nastave da obezbeđuju pravdu i dugoročnu podršku preživelima, uključujući po potrebi one koji su bili žrtve seksualnog nasilja… Tome je, nekoliko godina ranije, prethodila Deklaracija o osudi zločina u Srebrenici u julu 1995. godine u kojem je ubijeno 8.000 Bošnjaka, usvojena u Narodnoj skupštini – prim.aut.).
„Mediji bliski vlasti dolaze samo da bi postavili to pitanje. Kao što vidite, potpuno su nespremni. Dakle, oni nisu ni pročitali šta tamo piše, jer da su pročitali šta tamo piše, kao što sam to rekla novinaru, tamo upravo to piše da ne može jedan narod, a naročito srpski, slobodarski narod koji je u istoriji uvek bio na pravoj strani, da nosi hipoteku i stigmu genocidnog ili zločinačkog naroda, već da pojedinci koji su odgovorni za zločine, genocid, krivična dela, zločine protiv čovečnosti, kršenja običaja ratovanja moraju da imaju ime i prezime. Upravo služi tome, da skine stigmu s jednog naroda, a da se zločinci znaju po imenu i prezimenu, ali oni to nisu pročitali.
I drugo, potpuno je jasno da su ti novinari i ta pitanja o genocidu dirigovana od strane vladajuće stranke i vladajućeg režima. Onda je moje kontrapitanje, gospodo, imali ste devet, skoro deset godina, da stavite van snage našu Deklaraciju o osudi zločina u Srebrenici koja je 2011. usvojena u Narodnoj skupštini Republike Srbije. S ovom većinom koju sad imate, mogli ste da je završite za dva minuta. Na nju ne postoje amandmani, znate, ona se samo stavi van snage. Pa šta ste čekali devet godina ili evo deset da je stavite van snage“.
Javni prostor je poslednjih dana ponovo okupiran ovom bolnom temom, s jedne strane dešavanja vezana za jedan od murala s likom Ratka Mladića u Beogradu, dok Vlada Srbije usvaja izmene Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi, što su mnogi nazvali namernim skretanjem pažnje. Šta vi mislite o takvim komentarima i da li je uklanjanje cenzusa za referendum “mač s dve oštrice” s obzirom na to da nam predstoje promene Ustava?
„Najpre, mi koji smo vrednosno osvešćeni naravno da smatramo da u svakoj situaciji koja ima obeležja mržnje, huškanja, fašizma ili neofašizma, neonacizma, ekstremne desnice, progona ljudi, treba reagovati. Tu nema nikakve dileme. Ali, primetićete, naročito poslednjih meseci, pogotovo kroz naslove tabloida, koliko su reaktivirali te “stare” teme. Zemunski klan, pa maltene prave svece od ubica Zorana Đinđića, Mladić, Karadžić, pa razni neki dosijei… Vi vidite da se oni vraćaju na stari diskurs huškanja i podele među ljudima i normalno da će to jedno da rađa drugo, samo da bi se zatrpale neke stvari… Što ne znači da ne treba reagovati na ove stvari, ali moramo imati opštu pozornost kad se ova propaganda sprovodi.
Što se tiče zakona o referendumu, znate proceduru: dvotrećinska većina u parlamentu treba da usvoji te ustavne amandmane, a onda da se ta volja potvrdi i na referendumu. Sad je referendumu izbrisan cenzus i onda prosta većina može da ga usvoji. To bi, uz ogradu za ovo što kažem, imalo “smisla” ili bi moglo da se “prihvati”, ukoliko bismo mi zaista imali dvotrećinsku većinu predstavnika građana u Skupštini. Ali mi je nemamo. Mi imamo jednopartijski parlament koji je nelegitiman. Iz tog nelegitimiteta gde je manjinski deo Srbije u parlamentu, vi nemate dve trećine građane Srbije i njihovih predstavnika koji su rekli “da”, pa se onda to potvrđuje na referendumu. E, zbog tog odnosa je problematičan ovaj drugi zbog čega je ukinut cenzus.
Da mi imamo normalan parlament, gde stvarno imamo pluralizam, gde imate u pravnom smislu zastupljene građane kroz pravu opoziciju, pa onda vi kažete “u redu, nas dve trećine smatra da je ovo ipak dobro za Srbiju”, onda bi ovo moglo da prođe. Ali u ovom slučaju gde imate nelegitiman, jednopartijski parlament, da ne računam na prstima jedne ruke predstavnike manjina koji nisu u vlasti, ovo je nelegitimno i mi nećemo moći da ga podržimo (referendum)“.
Da se vratimo na vašu posetu Vranju. Tema skupa je “Plan za dan posle”…kada govorite o planu za Vranje, šta je ključna stvar koju treba hitno promeniti, prilagoditi, zameniti…?
„Enormna korupcija. Ja i kad otvaram te afere, ne otvaram ih samo da bismo obeležili one koji su opljačkali sopstvene građane, nego da bismo objasnili da svaki milion više u džepu Aleksandra i Andreja Vučića je milion manje za vaše radnike ovde u Vranju. Svaki milion više u džepovima bratije Brnabić, bratije Kisić, bratije Mali, raznih njihovih pratilaca, tapšača, vikara itd. su milioni manje za obrazovanje kod vas, za pomoć privredi, za pomoć ljudima koji teško žive.
Da li znate kolika je prosečna plata u Vranju?
„Mislim da je manja od republičkog proseka“.
Čuli smo tokom skupa poruku “Sloga biće poraz Vragu” i neke najave o ujedinjenju opozicionih stranaka narednih dana. Jeste li upoznati sa situacijom u Vranju, da li možda postoje lokalni odbori sa kojima je SSP našla “zajednički jezik”?
„S obzirom na to da se radi o beogradskim, parlamentarnim i predsedničkim izborima, a ne o lokalnim, ti pregovori su na nivou stranaka i centrala. Međutim, ima mesta gde će biti lokalnih izbora uskoro, ne baš tog dana, ali u narednom periodu, i u slučaju da odlučimo da izađemo na lokalne izbore, svi naši lokalni odbori imaju autonomiju da u odnosu na okolnosti u svojim gradovima i opštinama odlučuju. Ne postoji zabetonirana copy paste varijanta da lokalni odbori moraju pošto-poto da se oslanjaju na dogovore iz centrale stranaka. Oni najbolje znaju kakvo je stanje u njihovoj sredini i mi to poštujemo“.
