Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Posluga je na vrhuncu ulizičke euforije. Paze svom snagom otupelih čula i emocija gazdinog sina, koji je prvi sin najvećeg sina ovog sterilnog naroda. Čuvaju ga poniznim izjavama i bestidnim ulagivanjem. Sladak mali, vidi ga kako je porastao tatin princ, maloletnik sa 23. naslednik Sultanovog imena i časti.
Čitav inficirani vrh države pretvorio se u jaslice, gde se jadnici utrkuju u tepanju vladarevom mališanu. Iz dvora dolaze optužbe koje su na samoj granici čudovišne raspodele ljubavi i mržnje. Vladar želi da svoje privatne drame i razloge za nepodnošljive ispade podeli sa podanicima.
Lomove koje ne drži pod vlašću svoje bezgranične zlovolje pripisuje nama koji nismo oni.
Ne pazimo dovoljno na njegovu svetu porodicu, ugrožavamo je svojom znatiželjom. Vidimo privatne dramoseraje gazde Srbije kao razaranje, rašivanje i drobljenje zemlje. Pisanje ili pitanje o Danilu i najgorem društvu u kome se kreće, može se u sferama visokog maloumlja razumeti kao napad na Vučića. A on je silno razjaren i narajcan nedavno poručio „najgorima“ u Srbiji: volim ga najviše na svetu! Patetika kipi na sve strane, premijerka se preporučuje braneći Danila, dečka koji je običan mladić, a preko njega se nišani u Vučića. I onda se svi zaklinju da i oni vole najviše na svetu onoga koji voli najviše na svetu, pa je takva bljutava promenda zakletvi poput pandemije zarazila polusvet srpskog sveta. Festival gliba odakle bi mogli da ih izbave samo gori od njih.
Vučić nije konačni cilj, tako vernici izgovaraju svoju optužbu i molitvu, nego je to Srbija koja liči na vladara, željna da se ujednači sa njim. Nijedna država na svetu ne bi mogla da podnese sličnost sa nekim ko je A. Vučić. Zemlja koja je jednaka njemu, ili makar liči, ne bi imala zbog čega da opstane. Nešto što je poput njega ne postoji nigde, zašto bi postojalo ovde? Zamislite Srbiju sa tim licem: prezrivu, onečovečenu otadžbinu, obolelu, podbulu, anemičnu, poludelu, razorenu i bezumnu. Je li to prostor u kome su snovi o blagorodnom tlu pripadali svima, naša pradedovina koju je pobesneli vlasnik pretvorio u košmarnu, izmoždenu staricu?
Šta je u tome bilo čija porodica? Srećne familije više ne žive ovde. Odlaze bez nostalgije, nestalo je sve čega bi se sećali. Svet koji liči na svog tvorca, propada pod njegovim kopitama. Sin je ovde postao činilac osećanja opšte krivice, momak sa kojim otac ne ume da izađe na kraj, a možda i ne želi. Ne zna ništa o njemu: gde ide, sa kim se druži, čime se bavi, zašto je bio na crnoj listi susedne države, zašto više nije?
Kako se to dogodilo? Čovek je osvojio svet svojom pameću šarmom i prilagodio ga sebi. Ume da zagrli ili izgrdi lidere najvećih sila, nije ga briga šta ko misli o njegovoj hrabrosti i kukavnosti. Uveren je da se istorija više ne može ispisivati bez njega, jer kakva bi to istorija bila! On ume sa našom decom koja su samo njegovi taoci. Neka mu bude, ali bar neka ostavi Anu da ne radi ništa.
Ta dobra vila i bedinerka kojoj misli slabo idu i razilaze se po svojim nejasnim putevima kad ih ona ispolji, pretvorena je u branioca i telala Porodice i njenog patrijarha. To je najgora zamisao, napadna apologija sebi, podmukli udarac u donji stomak, opšta raspodela patnje. Teško je biti bezbedan kad te Ana uzme pod svoje, ostaješ bez zaštite kad te Ana brani, osećaš se glupo pred premijerkom koja se nikada tako ne oseća.
Niko nije kao Radomir Rada Pašić koji je bančio, ludovao i tukao se u noćnom Beogradu svoga vremena. Ne znamo šta je Baja preduzimao, misli se da je na vreme digao ruke i pustio bludnog sina da ostane to što je postao. Ali nikome nije zamerao zbog svoje muke. To je bila samo njegova stvar, sila iznad njegove moći.
U istočnom komšiluku živeo je život kraljevića Niku Čaušesku, sin Elene i Nikolaja, raskalašni nasilnik i neobuzdani rasipnik u siromašnoj Rumuniji. Čovek koji je nekažnjeno nasrnuo na najveću gimnastičku zvezdu u istoriji tog sporta, Nadiju Komaneči. Pao je zajedno sa ocem, ali je ostao živ. Umro je od ciroze jetre, osam godina posle streljanja vladajućeg para u Trgovištu.
Niko od ovih i inih očeva nije optuživao nikoga za svoje porodične slomove i sinove nasilnike na krilima vlasti. Analogija sa ovdašnjim slučajem neurotičnog očinstva nije moguća, ovo je osobena novela o bolesnoj moći. Vladarev sin još nije potpuno ostvaren. Nikada se ne oglašava jer ga čuvaju da ne progovori. Tata je njegov ataše za štampu i čuvar tajni koje ne može da sačuva niko.
Izjavio je da se tako nezaštićen od napada na Srbiju ipak oseća kao Robin Hud dok dobija vruće šamare iz moćnog sveta, u strahu pred neizbežnim rušenjem svoje nastrane utopije. Lošim paralelama otkriva nepoznavanje literarne istorije pljačke i razbojništva i logiku lopova pravednika iz Šervudske šume. Ipak je on možda replika junaka iz stripa po imenu Superhik. Nakrivo nasađeni razbojnik iz Alana Forda, pljačka siromašne i udeljuje bogatima.
