Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Tamo gde je kuća besmrtnika vlada samrtni mir. SANU je u svoje redove primila nove članove, neke redovne neke dopisne. I to je sve što se kreće u zamrznutom vremenu. Akademija postoji kao starački samit najumnijih srpskih glava. Možda i najmudrijih. Da nije preterane mudrosti, akademici bi progovorili o svemu što više ne vide. Čuli bi se glasovi iz onolike kuće gde oni žive svoje usporene stvaralačke živote na kraju budućnosti.
Ima izuzetaka, ali oni su samo buntovni isečak iz tolike pameti akumulirane pod istim krovom. Zašto se upornim ćutanjem ispraća nestajanje naroda iz koga su izrasli? Možda zbog toga što Akademija nije obavezna da ima jedinstven stav po bilo čemu, ona je samo skup ljudi snažnih osobenosti, a ta okolnost se protivi dogmi kolektivnog uma. Svako ima prava na sebe u svojoj izuzetnosti, ako je već našao blaženi mir i udobnost koja donosi sve a ne traži ništa.
Ali, ti ljudi su verovatno sačuvali misaonu bodrost i čula dovoljna da vide, čuju i osete agoniju društva koje su zarobili kriminalci na vlasti. Snaga najumnijih Srba pripada građanima a ćutanje vladarima. Zašto se tolika pamet iz svih oblasti gde je um izbrušen natprosečnim misaonim dometima, ne stavi na raspolaganje svome narodu? Za koga se čuvaju i od čega se plaše u svom plastičnom vrtu?
U Srbiji se donose novi brzi, prigodni zakoni, a njihovo oktroisano slovo i negacija svakog etičkog merila kazuje da gubimo tlo pod sobom, zemlju i vazduh, polja, vode i utrobu polumrtve otadžbine. Sve što vredi može da se otme. Vlada stoji iza toga, ministarka Zorana – lobista propasti – tvrdi da bez litijuma nama nema opstanka.
Ako ne bude rude i jalovine po Srbiji, ako ne dođu bageri velikih predatora u rezervat gde žive bezvredni građani Srbije, možemo da bacimo sve što nas je dovelo u virtualnu vezu sa virtualnim svetom, mobilne računare pre svega. Tako nas uči Zorana. Možda će Srbija biti pustinja, ali imaćemo bar automobile na baterije koji bez putnika lete iznad mrtvog kukavičjeg gnezda.
Zabole me za računare – kaže Petar Božović, mene interesuju trava, drveće i voda.
Zabole ministarku za travu drveće i vodu. Zabole je što zabole Petra. Zabole i nju i one koji su je proizveli, zabole ih za bilo šta. Zabole premijerku za sebe i vladu nalik na Porodicu Adams.
Pred izglednim profitom mafijaške bande, svi govore samo ono na šta je njihov bezumni Kum već pristao i potpisao.
Za tako otvorenu izdaju zemlje potreban je poredak nasilja, eskadroni smrti, ideologija renoviranog fašizma čiji nakazni arijevski fetusi osvajaju poslednje ostatke Srbije. Ovdašnji zločinci su bolji i veći heroji od tamošnjih zločinaca i heroja. Zlodela u ime naroda nikada ne prestaju pred tiranijom poricanja. To je vrednovanje opstanka novim odredima straha pod rukom vođe porobljene i raspukle zemlje. Nasilno jedinstvo u kome nema pogovora, čuva poredak neofašizma u nadiranju, kao osmog putnika uništenja. Tek kad obuku uniforme videćemo da ih prvi jahač apokalipse vodi pravo na nas.
Režim se sprema da sledeće izbore na svim nivoima dobije nasiljem na svim nivoima u svim njegovim oblicima. To je poslednja odluka klike, uverene da više nema čega da se plaši pošto se panično boji pada, pa će teror nad svakom slobodom postati otvoren i sve suroviji.
Od SANU se očekivao bar mlaki javni stav o propasti i putevima izbavljenja. Ljudi koji najdublje misle, morali bi najbolje da vide puteve ka ponorima i pomorima. I da pomognu neukima i slepima koje vode zli neuki i slepi, da opominju vođe bez razuma i budu uz svoj narod u vremenu velikog zla.
Šta je ostalo od naučnika „svetskog glasa“, koji su zamukli u otadžbini? Osim ako Akademija nije sabor podobnih mislilaca koji pristaju na sve što bi moralo da se kosi sa etikom pobune zdravog uma? Znanje je proizvod sumnje i stalni bunt protiv bilo čijeg poretka. Veleumni seniori su ostali bez sumnje u proces razaranja života, sačuvani od košmara pod svojim staklenim zvonom. U njihovim je godinama strah od lične budućnosti neumereno veliki. Mogli bi da govore o onome što jeste oko njih dok još mogu, a služi ih glas koji se ne čuje. Ćutanje je priklanjanje, odvajanje od svih svojih, od supstance života i svakog smisla. Vladaru nisu potrebni ni nauka ni umetnost.
Ne bih ja da budim one koji spavaju. Nije moje da podučavam umnije od sebe. Ovo je samo ogled uzaludnog čuđenja pred nepoznatim putevima savesti. Zato je njihov san najdublji. Zamorno je biti stalno mudar i zagubljen u tome. Toliko čamotnih godina u aleji besmrtnih.
