Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
„Bezgranično i svirepo zao, on u stvari nije imao ništa od tog zla, jer mu ništa i nije trebalo od života, osim tog zla.“
Prethodna rečenica je pozajmljena iz Travničke hronike Iva Andrića. Ne bih u definiciji razloga za zlo odmah kretao za belezima ovog vremena. Ono što ne razumemo potpuno a postojalo je oduvek, drži našu vrstu u neznanju oko puteva nestajanja. U zlu, koje postaje smisao i jedini cilj u simulaciji jedinog života, tamo gde ljudima iz kojih ono izvire ne treba ništa drugo, nema ni stida od gubitka svega drugog.
Citirajući Andrića nisam imao nikoga u vidu, a ako vi jeste, onda smo saglasni. Bar oko te žive stvari koja prostire svoj jed i ostavlja grki ukus svega što okusimo, gubitak osećaja za ono što nam je pred očima. Jesu li to kulise, nije li smrdljiva magla samo ukras pred praznike koji su ostali u vremenima slobodnog prostiranja svetlosti?
„Šta će biti sa ovom zemljom?“– pita me poznanik srednjih godina, dok se vozimo trolejbusom. „Ti bi to mogao da znaš!“
Rekoh da ne znam a pokušavam da saznam. On je mislio na zemlju koja će biti prekopana zbog rude, sa utrobom na površini. Večna zemlja se prevrće pred nama. Čovek misli da će sve što je zeleno biti pokopano, boji se za Valjevo odakle je, a i za celu Srbiju, boji se za sve što je bilo da se voli ovde, i to će postati mrtvo i nestati. Pita me šta nam se dogodilo, pa smo postali imuni na svoju smrt. Odakle je došlo ovo veliko zlo? Od čega se ono sastoji?
Odavde! Ni od čega. Od svega čega nema. Ništa mu od života nije potrebno, jer je ono, to zlo, poništenje svih nas, osim zla samog, ništa nije dovoljno za njegove prohteve i balove. Ništa što je živo ili je bar uvereno da jeste, ali je svejedno sve njegovo.
Nisam to rekao, čovek beše izašao. A pričali smo o nečemu što je nastalo izranjanjem iz otrova, izobličeno pohlepom, surovom glupošću i ugaslim videlom. Očima kojih nema nigde, gleda se u prevrnutu zemlju.
Ljudima je data radost da vole zelenilo, bistru vodu, travu, zrikavce, skakavce, stršljene, guštere, gundelje, cvrčke, bubice, svice. Ratoborne petlove, nagizdane ćurane i stada belih i braon koza. Ovce koje svojom krotkošću smiruju čobane i sve koje ih vide kao život koji se čuva medenicom, znaju šta će Srbija izgubiti kad cela bude pretvorena u rudnik.
Izgubićemo sve što nas čini. Svoje horizonte. Sunce će biti nad jalovinom koja besplodna cvrči, mesečina nad sablasnim izrovanim dolinama. Mrtvo drvo koje nestaje u otrovanoj bari. Ljudi će se iseliti u predeo koji će biti ponovo raseljen kad kopači velikih raka stignu tamo gde još nečega ima nad zemljom.
Sve ovo bi moglo da bude samo sećanje na oblike života koji nestaju. Pod rukom najgorih stvorova koji su zarobili Srbiju. Zarobili jesu, ma koliko ih nedostatak duše boli ili će ih zaboleti bilo šta zbog ovoga što ovde piše. Ništa se njih ne dotiče. Njihov je greh veći od iskonskog, iako u moralnom zapisu tamo nema griže savesti.
Njihov greh nije samo u pristajanju na uništavanje jedine zemlje. Oni su deo najezde na sve nas, napadaju bez emocija sve što im je povereno na čuvanje. Vlada i predsednik su javni učesnici u zlodelu koje je u toku. Lobotomija podanika je završena, uslužni mediji kopaju barabar sa bagerima. Osvajači otimaju bogatstvo, rasteraće ili ubiti sve što je živelo u pasusu o bubama, ovcama i petlovima. Svim silama, na sve načine. Besprizorno, bez emocija i želje da čuju ljude zabrinute za nestanak onoga što ih čini.
Predsednik se izjasnio protiv naroda, njegovih dolina, vode, trave, mleka i dece. Pustite mu pesmu Zakleo se bumbar u cvet i u med, da će na livadi da napravi red. Neće je razumeti, ali pustite je. Neka čuje šta je za decu livada, šta su za bumbara koza, jaga, zeka i vo. Pustite za Anu nešto lakše: porasla je travica popasla je kravica, ili tasmanijskog đavola, na primer, zver koji razara šume, skoro poput Vesića. Neće razumeti, ali neka čuje.
Njihovi bi poduhvati bili konačno rešenje za Srbiju, posle njih možda ne ostaje ništa vredno pamćenja. Rast BDP-a bez života, zemlja u kojoj će mutanti pisati jezivu istoriju mutanata, užasnu priču o slavnoj povesti zemlje koje više nema. O tamnoj materiji po kojoj su posejani spomenici mutantu-osnivaču države od jalovine. O kataklizmi koja je uništila istinske ljude, a ostavila budućnosti toksične klonove, koji će u nedogled praviti sebi slične.
Možda će ljudi pred dekretom o proglašenju agonije ipak učiniti ono što moraju, a više se ne može odlagati. A to je odbrana zemlje u svakom značenju zemlje.
Žeđ za vodom i životom pred juriš na poslednje ostatke straha.
