Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Možda je Srbija zaista zemlja kukavica. Tako misli reditelj Kokan Mladenović. Da nismo takvi, šta bi nas jače od paničnog straha nateralo da budemo robovi nečiste sile, koja postoji samo zbog toga što smo ostali bez hrabrosti. Krug je zatvoren čeličnom alkom i čuvan satanskim stražarima i troglavim alama.
Nigde nema sv. Georgija da probode aždahu. Đaci u školama više ne uče Početak bune protiv dahija. Crni Đorđije je našao mir pod pločom crkve na Oplencu. Sve bundžije su mrtve a novih nema. Naše se stanište pretvara u istinski pakao, Lucifer je i to parče večne lomače prodao strancima koji imaju svoje robove.
Tako sam, potpuno slobodno video razloge Kokanovog očajanja zbog plemena kome pripada. Naravno da ne postoji niti može da postoji kukavički narod osim u epskim tragedijama. Ili se možda ipak ostvaruje kao naglo posrtanje i konačno umiranje mitskog nacionalnog junaštva.
Embouz G. Birs misli da je za kukavice a i za sve koji misle da nisu, život važniji od časti, a da je čast izmišljeno svojstvo kojim se opravdavaju visoka sujeta i napadi podlosti. Za sve junake koji su u jurišima savladali svoj kukavičluk, čast je poslednje što je ostalo za loše prikrivanje stidnih mesta. Nema živih heroja, to su samo oni koji su bili ludi da poginu.
Birs je bio ugursuz i mizantrop, buntovnik protiv svega postojećeg pa i protiv pobune same, vojnik, pisac i pustolov, robijaš, junak i kukavica, pokvarenjak i čestit, slobodan čovek. Pisao je Đavolov rečnik, sam je bio taj đavo koji je ovako definisao oklop, kao simbol sveopšte robujuće klaustrofobije: „Oklop je odelo čoveka čiji je krojač kovač“. Takvo odelo nosimo na sebi.
Na tragu smo epa o robovima koji ne umeju da se bore i baš ih briga, niti imaju Spartaka da ih povede. Možda nas zaista samo kukavičluk drži u smrdljivom glibu, ne postoji ništa drugo. To bi značilo da je ukupan zbir svih naših hrabrosti jednak nuli. Svako nosi sa sobom svoju muku i računicu, čak i pristajanje na sve najgore što dolazi. Opšta pobuna je impuls mase, ona nastaje kao odziv na ostvarivu ideju o tome kako zatrti jazbinu đavola, isterati lisice i tvorove iz kokošarnika. Nema ideje, naše postojanje se više ne tiče nas.
Lekcije o hrabrosti i kukavičluku mogu da budu iskre za maštovita pripovedanja i raspredanje legendi. Ali ne i čuđenje pred zločinima koji su omiljena delatnost osvajača Srbije. Više ne probaju strpljenje kukavičkog naroda sklonog pobunama u prošlosti. Sada su sigurni da smeju sve.
Njihov firer govori o „zgubidanima“ koji bi da spreče kopanje na Makišu. Metro će prolaziti kroz vodu za piće i kretati se do Mirijeva željnog da vidi podzemni voz. Neko već kopa, Topalovići su se vratili, vade i prefarbavaju kovčege pretvorene u vagone. Počelo je sahranjivanje beogradske vode, nastavak Rio Tinta istim sredstvima. Zločinački pir niko ne ume da spreči, niti zna ko to ume. Masovna ubistva trovanjem već počinjena ili u nastajanju, samo zbog velikog profita kojim srpska mafija čuva presto pobesnelog despota.
Tu nema mesta ni za kukavice ni za hrabre. Ni za one koji nisu ni jedno ni drugo, nego se dvoume između nestanka i ostajanja. Nestali su odavde borci koji umeju da pobede strah od vampira i da ih oteraju u njihovo boravište. Uz glogovo kolje, vence belog luka, sa tamjanom za kađenje otetih imanja, daha, ponosa i svega od čega smo sastavljeni. Zaposeli su nas i ostavili bez moći opasni oblici života, demoni ogrnuti maglom i sablasnom vatrom.
Firer je obukao zemlju u svoju ludačku košulju, vezao joj rukave čvrstim vezama, postavio straže koje ne dopuštaju da bilo ko raspetlja ili preseče kaiševe, i unutar te strašne haljine sprovodi svoje opite nad ugaslim osećanjima o značaju svetlosti. Sve naše emocije koje se tiču volje da ustanemo, ubila je ravnodušnost pred odvratim sirovim licem, koje nas je osudilo na najtežu od svih kazni: da ga stalno gledamo. Uvek iznova, istu sliku koja stiže iz orvelijanskog hada.
I svi to čine očarani ružnoćom i stravom za koju se misli da je večna, pa će se kukavice i heroji možda zajedno ugasiti pre nje. Slika Dorijana Greja sačinjena od čistog zla, čovečnija je od prikaze koja hoda po jalovini, rupama, pepelu i sumpornoj vatri, držeći zarobljene ljude u kineskom rezervatu. Logor sa Vijetnamcima samo je opit za život u žicama.
Mislite li i dalje da je ovo zemlja kukavica koje ne smeju da učine to što moraju? Ili parče tla odvojenog od uma, po kome hodaju siluete oslobođene sebe posle pristanka na lobotomiju. Ili nešto još gore što bi otpor učinilo zavisnim od užasa i vodilo nas u lagere.
Kokan Mladenović je svoju brutalnu poruku, koju je bacio u naša buntovna, sujetna, strašljiva nebeska lica, izrekao kao poslednju opomenu.
Slušaćemo budni korake na stepeništu u noćima strave, tmine ili punog meseca. Moraćemo da ostavimo snove po strani i pognute glave sačekamo specijalne odrede svojih vlasnika.
Možda dolaze po nas ove noći, trebaće im naša kuća i sloboda. Ništa im nismo skrivili, bili smo mudre kukavice.
