Draža Petrović, kolumna za portal N1
Najbolji film o paklu Vijetnama, "Apokalipsa sada", sniman je u nemogućim uslovima – Martin Šin je pio do besvesti, Denis Huper se drogirao pa nije mogao da zapamti tekst, Marlon Brando se na snimanju pojavio 20 kilograma teži, nije pročitao scenario, niti je imao blagog pojma o čemu se tu radi.
Najgori film o paklu Vijetnama(ca), „Linglong, Srbija, apokalipsa sada“, sniman je u još gorim uslovima: Ana Brnabić nije pila do besvesti ali je izgledala ko da pije do besvesti; ministarka za rad se nije drogirala, ali je izgledala ko da se drogira, pa nije mogla da zapamti tekst, te ništa nije ni izjavljivala; Tomislav Momirović – Toma Mona nije pročitao scenario, niti je imao blagog pojma o čemu se tu radi, ali je dobio glavnu ulogu da priča po televizijama o čemu se tu radi.
Zato što u Srbiji ima jedan novi običaj: kada biračkom telu treba objasniti o čemu se tu radi, najbolje je poslati onog koji veze nema o čemu se tu radi, ali duboko veruje da zna o čemu se tu radi. Toma, dakle, Mona, Marlon Brando za siromašne, apokaliptični izum 21. veka.
I, evo, o čemu se tu radi, kako je izjavio Toma Mona: „Prosečna plata vijetnamskih radnika u Linglongu je 900 evra i ako oni nju koriste tako da uštede i da najveći deo novca vrate svojim porodicama, mi kao država teško možemo da se izborimo sa tim problemom. Ja se pitam zašto ti ljudi ne iskoriste taj novac da obezbede sebi dostojanstveniji život ovde“.
Ali, gospodine Momiroviću, oni su za četiri meseca primili samo jednu platu, rekao bi mu neko ko zna o čemu se tu radi – na šta bi ministar preračunao kolko mu to dođe…
-To vam je, brat bratu, oko 225 evra mesečno, nije to uopšte mala cifra da ne može da se živi dostojanstveno – kazao bi Toma Mona u odelu od 900 evra, računajući samo šnalu za kravatu – „Pola Srbije živi i sa manje para, pa ne kukaju, čak i glasaju za nas koji smo im omogućili da imaju te pare! I plus 20 evra od predsednika što će da dobiju. Ti Vijetnamci, bre, mnogo izvoljevaju. Obožavam miris napalma u zoru“ – rekao bi ministar Momirović, resorno zadužen za smišljanje antologijskih gluposti u Vladi Srbije, o slučaju vijetnamskih radnika u Linglongu, samo da je dobio veću satnicu da nam objasni o čemu se tu (ne) radi.
Jednom je tako Toma Mona, u povodu metroa izjavio: „Mi ulazimo u fazu zavšetka jednog velikog početka“, čime je pokazao da mu ni stihovi nisu strani. I da bi mogao da piše pesme koridorskog ciklusa i pretkoridorskog ciklusa, iako njegova lirika ne liči toliko na cikluse, koliko na cirkuse.
Drugi put je građanima Beograda obećao da će automobile moći da parkiraju „na obroncima grada“. Misleći valjda na obode, dok ovce pasu na obroncima, ali Toma Mona čim se doseti građana, seti se i ovaca, pa samim tim i obronaka.
Treći put je rekao da će napraviti jednu „parabolu sa vakcinama“, misleći garantovano na „paralelu“.
Četvrti put je negde kod Lajkovca, obavestio građanstvo da se nalazi u društvu „dva velikana – Aleksandra i Danila Vučića“. Toma je Mona, naime, maneken kako treba da se ne ponaša čovek koji drži do svog dostojanstva, jer da vijetnamski radnici u Linglongu moraju da rade ono što i Toma Mona, odavno bi i bez pasoša pobegli Srbije.
-Jer, ajd što živimo s jednim bojlerom na 400 ljudi, ajd što nam ne plaćaju plate, ajd što spavamo po barakama – al’ nemojte nas terati da budemo Toma Mona! – rekli vi Vijetnamci, koji još od Vijetnamskog rata nisu videli takvu vrstu napaljenog napalma, kakav je takozvani Momirović Tomislav.
Koji je u stvari vrhunsko umetničko delo predsednika Vučića u rangu Mona Lize, pa nije nerealno da ga zovu Toma Mona Liza.
Leonardo da Vinči, naime, ostavio je iza sebe veliku kolekciju vrhunskih umetničkih dostignuća, proročanske skice i nacrte tehnoloških sprava koje će postati stvarnost tek vekovima kasnije, ali je jasno pokazao da mu je portret Mona Lize bio najdraži. Zna se da je ovu sliku nosio sa sobom na putovannja i da je često provodio sate posmatrajući portret da bi našao nadahnuće.
Slično je i sa predsednikom Vučićem – iako ostavlja iza sebe veliku kolekciju vrhunskih kadrovskih dostignuća, proročanske skice budućih tunela i nacrte raznih mentola koji postaju stvarnost odmah a ne tek vekovima kasnije, sam predsednik je jasno pokazao da mu je portret Tome Mona Lize najdraži od svega što je stvorio.
Ministar za građevinarstvo u Srbiji se, naime, najviše bavi izgradnjom kulta ličnosti. Za razliku od autoputeva, međutim, ne valja graditi mnogo kultova ličnosti, već je dovoljno da se izgradi samo jedan kult ličnosti kako bi svi bili srećni i zadovoljni, a naročito Toma Mona Liza.
Toma Mona Liza je toliko posvećen predsedniku Vučiću, toliko mu se moli u svakoj prilici, da ne bi čudilo da postane i Toma Monah. Čovek koji je život posvetio Bogu, ali svom privatnom Bogu. Za razliku od hrišćanskih monaha koji veruju u ovog oficijelnog Boga i žive u manastirima moleći se, Toma Monah živi po koridorima, to su manastiri za Vučićeve vernike. Jerbo po koridorima češće možeš da vidiš svoga Boga nego po manastirima.
Nekako Vučićevi vernici imaju mnogo više dokaza da Vučić postoji nego što imaju monasi koji veruju u Hrista, i ako mu se moliš po koridorima, a ne po manstirima, možeš čak i da se rukuješ s njim.
E sad, tragično je što Srbi beže iz zemlje zbog tih umetničkih dela predsednika Vučića, poput Tome Mona Lize, a mi moramo da anagažujemo Vijetnamce da rade za 900 evra.
Al’ i oni će da pobegnu kad vide gde su došli. I kad shvate da miris napalma u zoru nije toliko strašan u poređenju sa pojavom Tome Mone u zoru, na nekom jutarnjem programu.
