Izgled mudraca, stav bundžije i filozofija jeretika za ovdašnje konvencije, jer priznaje samo staroslovenska božanstva. Znaju ga kao novinara – pre svega kao kolumnistu NIN-a, pisca, političara,ekološkog aktivistu, šankera nekada kultnog „Plavog jahača“, a bio je čak i kandidat za predsednika Srbije. Onda se pre nekoliko godina odmetnuo, moglo bi se reći samoprognao iz Beograda, koji mu je postao tesan (voli da kaže kako je pobegao od fukare), u Vidovo u podnožju Suve planine da čuva ovce i iskusi istinsku slobodu. Jedini je čobanin koji je za stadom išao u klompama.
Objavljuje intrigantne i čitane knjige , a vezu sa novinarstvom čuva pišući dugogodišnju kolumnu „Postekologija“u NIN-u. Imalo bi se štošta pričati sa Draganom Jovanovićem, ali ovde smo ga pozvali da zbori na temu ekologije i to kao čoveka koji je za vakta bivše SFRJ uspeo da progura sopstveni Zakon o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana, koji je i sada kamen u cipeli onima koji bi da se igraju tim stvarima.
Kako si doživeo ovaj vaskrs priče o „nuklearkama“ koji se provlači na mala, pa na sve šira vrata i može li i koliko još tome biti brana onaj tvoj Zakon?
– Nema tu nikakvog vaskrsa atomskih centrala dok je na snazi moj zakon o moratorijumu na izgradnju atomskih centrala. Tu može da bude samo reč o lovu na velike provizije koje nuklearne kompanije daju vladarima siromašnih zemalja ne bi li i tamo udenuli neku nuklearku za kojima opada potražnja u svetu, jer se nuklearna tehnologija pokazala kao nepouzdana, a preskupa. Setite se prve havarije na ostrvu Tri milje, pa preko Černobilja do Fukušime. To su teške havarije, koje nisu mogle da se sakriju, ali zato se manje havarije vešto prikrivaju.
Još 1986. godine sam, recimo, otkrio u NIN-u, da atomska centrala u Krškom ispušta radioaktivnu paru kroz olovnu kapu iznad reaktora. Pokazaće se da je ovo moje otkriće bilo državna, ali i vojna tajna.
…Koja te je, ispostavilo se, mogla koštati života?
– Da. Tito je uzeo kredit od Vili Branta za drugu nuklearku „Krško 2“, a da, zauzvrat, Jugoslavija otpiše ratnu odštetu Nemačkoj, a što je bilo suludo?! Kao da je Tito, i pod stare dane, hteo atomsku bombu, o kojoj je sanjao još u vreme dok je bio u nemilosti Staljina, i, nešto se u Vinči pokušavalo.
A onda su Milka Planinc i braća Vrhovec, visoki državni funkcioneri, uzeli milionska dolarske provizije od „Vestinghausa“ za izgradnju „Krškog 2“. To sam, takođe, objavio u NIN-u, a podatke sam dobio od Josipa Kopiniča, pred kojim je i Tito stajao mirno.
Tada se o mojoj fizičkoj likvidaciji raspravljalo dva-tri puta na kolegijumu kod Franje Herljevića, a što sam doznao mnogo godina kasnije od Jove Miloša, koji je u Herljevićevom kabinetu bio zadužen za međunarodni terorizam. On je znao za moje kontakte sa Bader-Majnhofom i vojnim krilom PLO. I to mi je, po rečima Jove Miloša, sačuvalo glavu na ramenima.
Dakle, ponavljam, mislim da se, ovog puta, radi samo o lovu na provizije, a tu je Šešelj otišao najdalje pa zagovara izgradnju dve atomske centrale, koje bi gradili Rusi; jednu za nas, a jednu za njih, a što, najblaže rečeno, zvuči šašavo.
Da li nas, zapravo, od gradnje nuklearki spasava to što je gradnja izuzetno skupa?
– Ne samo da je nuklearka skupa, jer košta oko 12 milijardi evra, već i njena izgradnja traje desetak godina. To, opet, govori da oni koji se zalažu za nuklearke ne razmišljaju ozbiljno o energetskom razvoju Srbije u narednoj deceniji i da razmišljaju samo o provizijama.
To što nuklearki nema u Srbiji i nije neka uteha, s obzirom na to da smo okruženi onim u bližem i daljem komšiluku koje se nalaze na 50 do 400 kilometara od nas. Ima li nam spasa?
– Pa, to što smo u nuklearnom okruženju ne znači da i mi treba da se okitimo atomskim centralama! Tada nam, tek, neće biti spasa od slučajnih ili namerno izazvanih havarija, da ne pominjem opasnosti od eko-terorizma.
Francuska insistira na nuklearnoj energiji, Nemačka posle akcidenata u Japanu postepeno gasi svoje nuklearke. Ko je u pravu?
– Francuska gradi i dalje atomske centrale, jer ne odustaje od vojnog nuklearnog programa. A još je francuski marksista Andre Gorc rekao da su atomske centrale, pre svega, fabrike za proizvodnju plutonijuma, koje tek uzgred proizvode i struju. U to sam se uverio i prilikom donošenja našeg zakona o moratorijumu, kome se vojska najžešće usprotivila. U pauzi sednice Savezne skupštine, prišao mi je admiral Stane Brovet i ljutito me pitao znam li šta radim? Odgovorio sam mu da tek sada znam šta radim.
Nemačka, pak, odustaje od nuklearki iz više razloga, a i zato što je nemački ekološki pokret, još od Petre Keli, veoma jak. Zato je nju i ubio BND.
Budimo pošteni, ubijaju nas i termoelektrane. Zagovornici nuklearne energije kažu da, primera radi, „Krško“ (800 megavata) godišnje proizvede otpada koji može stati u mali kamion, a obrenovačke termoelektrane (1.600 megavata) napune dva fudbalska stadiona, plus zagađen vazduh. Jesu li to argumenti?
– Tačno je da nas ubijaju i termoelektrane i železare, pogotovo kada se u njima spaljuje i strani radioaktivni otpad! Miloševića sam uhvatio da je u smederevskoj železari spaljivao radioaktivni otpad iz nemačkih nuklearki. Uhvatio sam, naime, brod „Brigita Berger“, koji je posle ponoći u Kladovu iskrcao jedan takav radioaktivni tovar. Nada Ajdačić, iz Nuklearnog instituta u Vinči, tada je ustanovila da su se u vazduhu pojavile čestice kratkoživućih radionuklida, čiji je vek poluraspada od 24 časa do četiri pet dana. Nastala je panika oko Miloševića. Njegovi bliski saradnici su mi rekli da je tada, prvi i jedini put, razmišljao o ostavci. Brže-bolje, osnovana je državna komisija od devet nuklearnih fizičara, pritom, akademika, koja je, očajnički, dokazivala da je reč o postčernobiljskom dejstvu, mada je od katastrofe u Černobilju prošlo četiri-pet godina. Time se SANU, još jednom, pošteno obrukala.
Nego pitanje je da li se i danas spaljuje strani radioaktivni otpad u našim termoelektranama i smederevskoj železari?
I da li se u smederevskoj železari topi radioaktivna gvozdena ruda iz Čilea i Perua, a koja dolazi iz okoline Černobilja, baš, kao i mermerne ploče kojima je obložen Svetosavski hram na Vračaru. Uostalom, neka nam neko objasni; kako to Beograd ima najzagađeniji vazduh na planeti?!
Izlaz iz naše energetske krize je u alternativnim izvorima energije, pre svega solarnim panelima i vetrenjačama, ali i u racionalnom trošenju energije svakog goriva, pa i struje.
Digla se velika buka oko namere „Rio Tinta“ da kopa jadarit po Zapadnoj Srbiji i naših vlasti koji bi da mu to omoguće. Koje je tvoje mišljenje o svemu tome?
– Pa, ako se dozvoli da „Rio Tinto“ kopa jadarit po Zapadnoj Srbiji, to će, konačno, značiti da Srbija nije nikakva država, već samo svačija prćija po kojoj može da vršlja svako ko stigne, od Kineza do Amerikanaca.
Prerada jadarita podrazumeva oslobađanje veoma otrovnih gasova u atmosferu. Gasova koji su opasni za živi svet. To će pogubno uticati na životnu sredinu i veoma načeto zdravlje ljudi u Srbiji. Otpadne vode će zagađivati reke i živi svet u njima, trajno će zagađivati poljoprivredno zemljište, zagađivaće vodu za piće, a Jadar se uliva u Drinu, Drina u Savu, a iz ovih reka snabdevaju se vodom mnogi gradovi…. Kopanje jadarita je ekološka katastrofa.
Po tvojim procenama, hoće li im proći ova priča i ako prođe koje će biti posledice? Vlast tretira Srbiju kao rudarsku zemlju. Ako se to ostvari, hoće li šta ostati od ove zemlje?
– Naravno, ako se sve ovo desi, neće biti ni Srbije kao rudarske zemlje, a neće biti ni Srba, koji će se, trbuhom za kruhom, raspršiti po belom svetu. A ono malo što ostane ovde, biće narušenog zdravlja i slabog imuniteta. Staće pod onu Tarabićevu šljivu.
Kako ti izgleda ovo buđenje ekološke svesti kod građana i mogu li „zeleni“ postati respektabilna politička snaga koja bi određivala pravac društva?
– Nažalost, po mom mišljenju, današnji „zeleni“ neće, zadugo, postati respektabilna politička snaga. Oni, nikako, da zagrizu u tvrde teme koje pominjem i u ovom intervjuu.
Izvor: Nova.rs
