Piše: Svetislav Basara
Ne krijem - nisam krio ni kad se to u boljim rokerskim društvima smatralo teškim bljakom - da sam davnih godina, kad bih u nekoj od kafančina naše zemlje ponosne čuo neku Tominu pesmu - znao da zapadnem u dert i karasevdah.
Ali to je bilo samo povremeno. U suštini sam živeo svetlosnim godinama daleko od sveta Tome, Silvane, Cuneta, Tozovca, Lepe itd. i ondašnje folk estrade, koja je - da ne bude zabune - u poređenju s današnjom folk menažerijom bila nedostižni ideal muzikalnosti, profesionalizima i gospodstva.
Naravno, u stvarnosti je sve bilo mnogo prozaičnije nego na filmu, ali zar nismo rekli da film nije istorijska čitanka i foto-reportaža. Smisao filma i jeste da ulepša stvarnost, ali ne tako što će je falsifikovati - vrlo česta pojava u našoj kinematografiji - nego tako što će je, hajde da kažemo - fotošopirati. Imaginacija je jedno, konfabulacija nešto sasvim drugo. Imaginacija ulepša postojeće. Konfabulacija izvrgava ruglu i ono što ne postoji.
Rekosmo već da je biografija Tome Zdravkovića sama po sebi filmična. I Holivud bi odlepio na priču o anonimnom momku iz pripizdine koji se (zasluženo, mada ne munjevito) uzdiže do zvezda, koji zaradi grdne pare, da bi ih prekonoć spičkao u kockarnici, koji srlja iz jedne u drugu nesrećnu ljubav, koji (reklo bi se namerno) traži nesreću da bi u pesmama ulepšao tugu. (Isto to rade i veliki pesnici.)
Recept za uspeh, fakat. Ali i recept za bljak. „Toma“ je ispao uspeh - i to veliki, iako kao i svaki uspeh ima hiljadu mana - zahvaljujući uspešnoj kontekstualizaciji i, ne manje važnoj, vernoj rekonstrukciji jednog optimističnog i u suštini veselog vremena, diskretno protkanoj fikcionalnim intervencijama, toliko diskretnim da sam se kod mojih prijatelja lekara raspitivao ko je nadrkani, a u suštni dobri doktor koji je lečio Tomu Zdravkovića.
Neko je Tomu morao lečiti, ali doktor iz filma postoji samo u filmu i u dramaturškom smislu je vrlo dobro što postoji, a još je bolje što postoji fiktivna doktorova supruga (odlična Paulina Manov).
Stalno mi nabijaju na nos da sam sitničav i da preterujem s krstaškim ratovima uskrsa protiv vaskrsa, npr., ali znate šta - sve što postoji sačinjeno je od velikog broja sitnica i to što postoji propada zbog neobaziranja na sitnice.
Osim odlične režije i glume, „Toma“ je uverljiv zahvaljujući pedantnoj rekonstrukciji vremena u kom je Toma Zdravković živeo, što će reći da je filmski Beograd iz šezdesetih vizuelno zaista Beograd iz šezdesetih, Dom sindikata verna replika Doma sindikata iz šezdesetih, a filmski telefon iz sedamdesetih originalni telefon iz sedamdesetih. Jesu to sitnice, ali kad se skupe na gomilu, daju snažan utisak autentičnosti.
Kako to već biva, neke (preživele) persone dramatis su bile nezadovoljne načinom na koji su „prikazane“ u filmu, druge opet (takođe preživele) persone su bile još nezadovoljnije što u filmu nisu prikazane, a smatraju da im je tu bilo mesto.
