Piše: Jelena Tušup, kolumna za portal Nova.rs
Dugo pokušavam da prodrem u umove ljudi koji ne žele da se vakcinišu i objasnim sebi kako je strah od nepoznatog veći čak i od straha od smrti.
Među onima koji ne žele da se vakcinišu su i lekari (i to veoma stručni na svom polju), i ljudi koji su i pre dolaska vakcina jedva “pretekli”, i uz to danonoćno slušali kako ljudi u krevetima oko njih umiru, bore se za vazduh u samrtnom ropcu. Među njima su i ljudi koji su zbog korone izgubili najmilije.
Među njima su i mnogi drugi za koje biste pomislili da će biti prvi u redu za vakcinaciju, da će zbog svog obrazovanja, iskustva, ili gubitka biti promoteri vakcinacije, jer oni, bolje od nas ostalih, znaju šta je vakcina značila za čovečanstvo, i koliko je strašno kad ne možeš da dišeš i kad slušaš kako život izlazi iz ljudi pored tebe.
Među njima ima onih koji sumnjaju u vakcinu, a nisu sasvim sigurni ni zašto. Koje je odvratila jedna poruka komšinice na Viberu. Koji kažu: Ako se Novak sa onolikim novcem i uticajem ne vakciniše, neću ni ja. Koji su, provodeći sate i dane na internetu, upali u vrtlog teorija zavere koje na Jutjubu zvuče tako uverljivo, ako ne da te ubede, onda makar da ti poljuljaju sve ono što si učio u školi.
Dugo već pokušavam da proniknem u to kako je moguće da ti ljudi mogu da žive s činjenicom da će neko drugi zbog njih možda da umre – na primer, oboleli od raka koji ne može da stigne na redovan skrining, jer su sve ostale bolesti postale drugorazredne u odnosu na koronu, jer nemamo dovoljno lekara i sestara ni u “mirnodopskim” uslovima, a kamoli u ovim ratnim.
Kod antivaksera – “običnih” ljudi sa kojima sam razgovarala, dominantna su dva mehanizma motivacije – jedan je panični strah, usled gomile pročitanih gluposti, od toga “šta će vakcina da uradi mom telu”, iako su se prethodno vakcinisali protiv mnogih bolesti i to im uopšte nije sporno. Drugi, mnogo opasniji, mehanizam je njihovo uverenje da “znaju nešto što mi ostali ne znamo”, da imaju prijatelje na visokim položajima koji su im nešto rekli u poverenju, da su sami shvatili nešto što mi ostali nismo. Prosto, vidite u njihovim očima zadovoljstvo što su pametniji od vas, a vi ćete to nešto da shvatite kada, avaj, bude previše kasno.
Jedini koje u celoj ovoj situaciji potpuno razumem jesu predsednik, premijerka, vladajuća koalicija i Krizni štab, koji bi nekako da izgledaju mrtvi ozbiljni u borbi protiv korone, ali zbog dolazećih izbora, nisu zainteresovani da se zameraju onima koji su u srži njihovog biračkog tela, skloni “gutanju” svakojakih teorija zavere, i skloni da poveruju u sve što se dovoljno puta ponovi.
Zato Vlada nije u stanju da naloži bilo kakvu ozbiljnu meru koja bi išla ili u pravcu sveobuhvatne vakcinacije (postoje razni motivacioni mehazimi u zemljama EU), ili u pravcu ukidanja prava nevakcinisanima da uđu bilo gde (osim ako nije u pitanju prodavnica, zdravstvena institucija i slično) gde nije baš neophodno da budu.
I jedan i drugi mehanizam bi urodili plodom, ali bi vladajuću koaliciju koštali mnogo glasova. A mnogo glasova je, nemojte imati sumnju, njima najvažnija stvar na svetu.
Zbog toga svi apeli premijerke da se uozbiljimo zvuče smešno, kao što je presmešna i ova mera da posle 22 morate imati kovid-propusnicu.
Jer sve što oni rade je pro forme, a kad prođu izbori i oni budu nesmetano mogli da posegnu za svim merama prinude, kao što su nas nesmetano držali u kućama više od 30 dana prošle godine, bojim se da Slavici, koja slepo prati Nestorovića, Velkov, Stojkovićevu, Alečkovićevu, Milana, Radu i ostalu družinu, više ništa neće biti smešno.
Ako Slavica izbore uopšte doživi.
